Kada se dvoje ljudi voli i odluči da život provede zajedno uglavnom slave vjenčanje sa svojom porodicom i prijateljima i žele da taj dan bude sve savršeno. U ovom slučaju nije bilo.
Na dan kada smo trebali proslaviti svoju ljubav pred svima, dan kada su svi očekivali sretan početak, ništa nije bilo onako kako sam zamišljala. Sunce je obasjavalo crkvu, a gostima nije bilo jasno da je ispod tih svečanih osmijeha i svadbenih ruža postojala velika tuga. Dok su svi sedili u crkvi, čekajući početak ceremonije, ja sam stajala u hotelskoj sobi, sama, u vjenčanici, s osjećajem da nešto nije u redu.
Michael, moj budući muž, bio je nekoliko koraka dalje, pogrbljen i izgubljen, s rukama na glavi, kao da pokušava da ućutka užasne misli koje su mu se vrtile u glavi. Njegov pogled je bio pun sumnje, nesigurnosti, straha, kao da nije bio siguran da li zaista želi sve ovo. Moje srce je bilo ujedinjeno s njegovim, ali ni on ni ja nismo znali šta se točno događa.
“Ne mogu,” rekao je. Reči su bile hladne, kao oštri nož koji je probio u moje srce. Srce mi je stalo. Mislim da nisam mogla da verujem onome što sam čula. On je, u trenutku kada sam mislila da ću kročiti prema oltaru, rekao da ne može.
- Kada sam pokušala da shvatim šta to znači, ostala sam paralizovana, u tišini, samo posmatrajući ga. Nisam želela da verujem. Suze su mi počele teći niz lice, ali nisam znala da li da ih obrišem. Moje ruke su se tresle, moje telo bilo je smrznuto.
Naše ljubavi je počelo kao bajka. Upoznali smo se na univerzitetu, a onda je sve bilo brzo, intenzivno, preplavljeno svim onim što sanjamo i želimo u mladosti. Michael je bio moj siguran oslonac, a ja sam bila njegova inspiracija. Proveli smo šest godina zajedno, planirajući zajedničku budućnost, putovanja, porodicu. Njegove ruke su bile moji oslonac, a moji snovi njegovi.
Međutim, na noći pre vjenčanja, sve je počelo da se menja. Michael nije mogao da spava. Njegov otac mu je dan ranije rekao nešto što je postalo prelomna tačka u njegovoj glavi. Rekao je da mu je potrebna stabilnost, da je ona, kao umetnica, samo sanjar, a on treba nešto drugo. Njegov otac je godinama postavljao visoke standarde, i Michael je osećao pritisak da ih ispunjava. U tom trenutku, njihovi svetovi su se sudarili, a ono što je trebalo da bude najlepši trenutak našeg života, pretvorilo se u bolnu stvarnost.
Tog dana, dok su svi gosti čekali, ja sam sedela u sobi, sama u vjenčanici, dok je on stajao nekoliko koraka dalje. Njegove reči su me uplašile, potresle, ali nisu bile izgovorene iz mržnje, već iz straha. Nisam mogla da verujem da je moj ljubavni san, koji je trajao šest godina, došao do svog kraja.
Sutradan, naš brak je bio poništen. Nije bilo vikanja, nije bilo drama – samo su suze bile u tami. Ostala sam sama, a Michael je napustio našu ljubav, ostavljajući sve ono što smo gradili iza sebe.Iako sam bila slomljena, nisam odustala. Otišla sam u San Francisco, otvorila svoju galeriju i posvetila se svom umetničkom stvaranju. Godine su prolazile, ali nisam prestajala verovati da ljubav još postoji, čak i ako nije bila sa njim. Iako je Michael postao uspešan advokat, došao je dan kada je stajao pred mojim radom, sa suzama u očima, donoseći pismo. On nije bio isti čovek koji je bio pre tog dana u crkvi, iako je bio stariji i umorniji.
Pismo je govorilo o njegovim greškama, o tome kako nije znao da voli onako kako je trebao. Počeo je da piše, tražeći oprost za svoje greške. Ali za mene, to nije bila samo greška. To je bio trenutak kada je ljubav postala istina. Iako smo oboje kretali u različitim pravcima, znao je da je ljubav ona stvar koja ne nestaje.Na kraju, Sarah je naučila da su rane bile deo njenog procesa rasta. Iako nije mogla da izdrži s njim, njena umetnost je živela.
