Zašto psihopatu ne možemo prepoznati na prvi pogled: šarm, maska i praznina koja se otkriva kasnije

Forenzički psihijatar sa britanskih sudova i zatvora opisuje zašto prvi susret sa psihopatom gotovo po pravilu ostavlja pogrešan utisak — i koji signali se pojavljuju tek kada je manipulacija već u toku.

Psihopata je, po definiciji, osoba čiji je karakter patološki oštećen. Ono što je izostavljeno iz tog karaktera jeste savest — i to ne u tragovima, nego u celini. Moralni kvaliteti, osećaj krivice, sposobnost da se drugi doživi kao stvarna osoba sa sopstvenim potrebama: svega toga kod psihopate nema. U spektru emocija koje prepoznaje i doživljava ne postoji ljubav, niti naklonost u bilo kom obliku koji bi podrazumevao brigu o drugome.

Iz te unutrašnje praznine proizlazi i jedan od najmanje očiglednih obrazaca ponašanja. Psihopata u vezu ne ulazi zato što ga neko privlači kao ličnost, nego zato što mu ta veza donosi resurse. Ti resursi mogu biti novac i materijalna dobra, mogu biti korisne veze i poznanstva, a vrlo često su i emocije — pažnja, divljenje, saosećanje. Njegov unutrašnji svet je, kako se to često opisuje, prazan i bezbojan, pa drugima mora da oduzme svetle boje kako bi ih i sam nakratko osetio.

Kameleon koji se savršeno uklapa

Postavlja se pitanje koje mnogi sebi upute čim se tema pojavi: zar nije lako uočiti da je neko psihopata? Odgovor koji nudi dr Sohom Das, forenzički psihijatar iz Velike Britanije, ide direktno protiv te intuicije. On je, kako sam navodi, lično procenio stotine pacijenata u zatvorima, na psihijatrijskim odeljenjima i na sudovima širom zemlje, a svoja iskustva i slučajeve sa kojima se sreo u praksi prenosi i na svom kanalu „A Psych for Sore Minds“, bez navođenja identiteta ljudi sa kojima je razgovarao.

Upravo iz te prakse dolazi i njegov najčešći odgovor na pitanje koje mu ljudi neprestano postavljaju — kako prepoznati psihopatu i kako znati da li je neko koga smo upoznali psihopata. Dr Das u jednom videu kaže da je njegov odgovor sledeći: „Moj odgovor je sledeći, psihopate je jako, jako teško uočiti.“

Objašnjavajući zašto je to tako, forenzički psihijatar kaže da su psihopate „stvarno dobre u ulozi kameleona i jako se dobro uklapaju. Uz to su šarmantni, druželjubivi i zabavni“. To uklapanje nije slučajno — ono je deo strategije. Psihopatski nervni sistem, kako se opisuje, često zahteva uzbudljive sadržaje i situacije na ivici kako bi se osoba osećala normalno, a upravo takav način života mnoge čini dodatno privlačnim društvu, naročito suprotnom polu.

Zato dr Das upozorava: „Dakle, mislim da ne možete prepoznati da je neko psihopata bar prvih nekoliko puta u susretu sa njima.“ Prvi, drugi, pa i treći susret prolaze u znaku pozitivnog utiska. Tek vremenom, kako se odnosi produbljuju, počinje da se nazire ono što je ispod površine — da su psihopate prilično manipulativne i da nas koriste za nešto.

Prijateljstvo kao transakcija

U tom trenutku, kada se maska počne stanjivati, postaje jasnije i šta je zapravo bila priroda odnosa. Dr Das to formuliše bez uvijanja: „Oni vam nisu prijatelji jer vole vaše ćaskanje i vaše šale. Oni su vam prijatelji jer žele dobiti nešto od vas. Pokušavaju manipulisati vama.“ Ono što je izgledalo kao bliskost pokazuje se kao transakcija u kojoj je jedna strana unapred znala cenu.

Posebno je važno, kako napominje, to što meta manipulacije ne morate biti vi lično. Psihopata često koristi osobu kao sredstvo, ali isto tako koristi i ljude oko nje — prijatelje, partnere, kolege, rodbinu. Mreža odnosa postaje instrument, a svako u toj mreži može poslužiti kao poluga ili kao resurs. „Psihopate iskoriste ljude i odu dalje. Oni nemaju dugoročne prijatelje sa kojima bi se emocionalno povezali“, zaključuje on.

Ono što dodatno otežava prepoznavanje jeste odsustvo unutrašnjeg konflikta. Psihopate smatraju da su bolji od svih ljudi oko sebe, a negativan postupak koji učine ne izaziva kod njih zabrinutost. Nema griže savesti, nema preispitivanja, nema onog noćnog budnog sata u kojem se prebrojavaju sopstvene greške. Upravo ta mirnoća, koja se spolja često čita kao samopouzdanje, deo je šarma koji zavodi.

Šta kaže zvanična definicija

Američka psihološka organizacija (APA) reč „psihopata“ koristi za opis osobe s antisocijalnim poremećajem ličnosti. U opisima načina na koje se taj poremećaj manifestuje u ponašanju navode se kršenje zakona, iskorišćavanje drugih, laganje, impulsivnost i agresivnost, bezobzirno zanemarivanje sopstvene sigurnosti i sigurnosti drugih, kao i neodgovornost koju prati nedostatak krivice, kajanja i empatije.

Kada je reč o nasilju u porodici, dr Das navodi da se kod psihopate uvek vidi fizička ili verbalna agresija, odnosno prekomerna ljutnja kao jedan od prepoznatljivih obrazaca. To su, međutim, znaci koji se najčešće pojavljuju tek kada je odnos već uznapredovao — kada je poverenje izgrađeno, kada su granice pomerene i kada je osoba koja trpi agresiju već duboko unutar mreže koju psihopata kontroliše. Zato su oni od male pomoći onome koji tek treba da proceni nekoga koga je upoznao.

Iz svega opisanog ne proizlazi savet da u svakom šarmantnom sagovorniku tražimo psihopatu. Proizlazi nešto mirnije i praktičnije: da prvi utisak ostavimo po strani i da pažljivo gledamo šta se dešava kada prođe vreme. Psihopata je, kako kaže dr Das, „stvarno dobra u ulozi kameleona“ — ali kameleon menja boju samo dok mu je to potrebno. Kada potreba prestane, ostaje ono što je oduvek bilo ispod kože: praznina koja je drugima uzimala svetle boje.

I upravo u tom trenutku, kada transakcija više ne donosi ono što je trebalo, otkriva se i prava cena odnosa. Oni koji su bili deo mreže ostaju sa pitanjem koje nema zadovoljavajući odgovor — ne zato što nisu dovoljno dobro gledali, nego zato što im je, prvih nekoliko puta, prikazana verzija osobe koja je bila stvorena da izgleda kao prijatelj.