Kažu da kad jednom psotaneš roditelj onda si to sve do svoje smrti i nije važno koliko godina imaju tvoja djeca, ti se uvijek brineš za njih, a to pokazuje i naša današnja priča.
U selu podno Rudnika, svi su znali za dedu Gvozdena, kojeg su zvali “Gvozden Stipsa.” Bio je to žilav, koščat starac, poznat po tome što je čak i zimi nosio isti zakrpljeni gunj, a opanke su mu izgledale kao da su preživeli barem dva svetska rata. Iako je posjedovao hektare plodne zemlje i šume koju niko nije sekao decenijama, Gvozden je živio kao prosjak. Njegova kuća bila je skromna, sa svetlom koje je gorilo samo sat vremena uveče, kako bi se “štedele pare” na struji. Hleb je kupovao bajat, jer je bio jeftiniji. Na pitanje zašto nije uzeo kredit da unapredi život, Gvozden bi samo odgovorio: “Pare se čuvaju za crne dane.”
Iako su mu sinovi, Zoran i Dragan, davno otišli u Beograd i postali “gospoda,” nije ih mnogo zanimalo da se vrate. Živeli su u luksuzu, vozeći skupe automobile i noseći odela, dok je njihov otac, Gvozden, ostao u svom svetu, sa životom koji je izgledao kao da je već prošao kroz mnogo teških godina. Sinovi su se stideli svog oca, više zbog njegovog siromaštva nego što su ga voljeli. Svako njihovo povremeno dolazak kući bio je ispunjen prezirom prema njegovoj jednostavnoj i skromnoj egzistenciji. “Da bar nosiš nove pantalone, Ćale,” govorio bi Zoran, “ličiš na strašilo.”
Gvozden je samo klimnuo glavom i nastavio sa svojim životom. “Imam ja šta da obučem,” govorio je. “Ne bacaju se pare na krpe. Pare se čuvaju za crne dane.”
- Sinovi nisu verovali da će ikada morati da se nose sa životom u kojem nisu bili u mogućnosti da troše i dalje, kao što su to radili. Oni su čekali trenutak kada bi se Gvozden “razbolio” i napustio ovaj svet, jer su verovali da je jedini način da dođu do blaga koje je, kako se pričalo, Gvozden zakopao u dvorištu.
Jednog hladnog novembarskog dana, Gvozden je umro. Komšija je pronašao telo smrznuto pored “Smederevca.” Sinovi su dojurili do sela što je brže moguće, ali nisu pokazivali nikakvu tugu. Došli su i to je bilo sve. Nisu plakali, nisu tražili pomoć od nikog. Smireno su platili sahranu i sve što je trebalo obaviti, jedva čekajući da se sve završi i da započnu ono što su čekali – pronalaženje “blaga” o kojem su svi u selu pričali.
Sahrana je obavljena brzo, uz samo nekoliko prisutnih i jednu tužnu pesmu. Zoran i Dragan nisu trošili vreme sa zadrugarima i komšijama. Odmah su otišli u kuću svog oca, želeći da što pre pronađu ono što su smatrali kao “pravo nasledstvo.” Gvozden je bio poznat po tome što nikada nije davao nikakve informacije o svom imanju i blagu. To je bilo sve što su oni želeli.
Ušli su u kuću sa velikom energijom, kao razbojnici. Razbili su vrata u “veliku sobu” za koju je Gvozden rekao da je “sveta” i zabranio svakome da je otvori dok je bio živ. Razbili su bravu na vratima i ušli u sobu. Tu nisu našli ništa. Samo stari krevet, ormar i stolice prekrivene prašinom. Počeli su da prevrću sve po kući – dušeke, posteljinu, čak su lomili nameštaj. Ali ništa nisu pronašli. Nervoza je rasla. Ništa nije bilo u “velikoj sobi.”
Zoran i Dragan su nastavili da pretražuju svaki kutak, a onda je Dragan primetio nešto čudno. Pod šporetom, gde je Gvozden kuvao, našao je nešto metalno. Počeli su zajedno da pomeraju šporet, koji je bio teži nego što su mislili. Tada su našli kutiju. Metalnu kutiju koja je bila zaključana. Počeli su da je udaraju, želeći da je otvore. Konačno su uspeli da probiju katanac i otvorili kutiju.
Međutim, unutar kutije nije bilo zlata. Umesto dukata, unutra su bili samo papiri. Gvozden nije ostavio ni centa zlata, ali je ostavio nešto mnogo vrednije. Na svakom papiru bio je otisnut njegov potpis i uplatnice za dugove koje su Zoran i Dragan imali. Zoranov kredit za automobil koji je kupio u Beogradu, Draganov dug za kocku, čak i za lečenje njegove ćerke, o svemu tome je Gvozden znao. Sve je platio da bi njih dvojica imali miran život.
Na samom dnu kutije našli su svesku. Rukopis Gvozdena je bio jasan i ozbiljan. Čitali su sa nevericom dok je tekst govorio o ljubavi prema njima, o žrtvama koje je podnosio, o tome kako nije bio škrtica, već samo osoba koja je želela da ih zaštiti. “Svaki put kad bi Zoran kupio novo odelo, ja sam zakrpio svoje. Svaki put kad bi Dragan otišao na more, ja sam ugasio svetlo ranije.”U tom trenutku, suze su im preplavile oči. Zoran je pao na kolena, prepun griže savesti. Dragan je sedeo u tišini, shvatajući da sve što su imali, sve što su sanjali, zapravo nije bilo zlato. Njihov otac je imao samo ljubav i želju da im obezbedi srećan život. Osećali su se prevareni, ali i zahvalni, jer su shvatili da je prava vrednost bila u ljubavi koju su imali, a ne u bogatstvu koje su želeli.
Na kraju, obojica su odlučila da naprave nešto dobro. Otišli su do groblja, ispod kojeg je stajala očeva grobnica, i izgradili mu spomenik od pravog kamena. Nisu nosili skupa odela kao ranije, već su otišli u jednostavnoj odeći, bez ikakvih sjajnih automobila. Taj dan su ponosno stajali pored spomenika, znajući da im je otac, iako nije imao mnogo, dao najvredniju lekciju života.
