Čini se da u svakom selo postoji neki lik koji želi da komanduje svima i da radi ono što želi bez obzira kako to utiče na druge mještane. Upravo takvu priču vam donosimo danas.
Dragan je stajao na svom imanju, gledajući kako bager polako ulazi u dvorište. Zgrčenih ruku, sa krampom u rukama, stajao je u centru okupljenog sela. Dan je bio hladan, a zima se polako uvlačila u kosti, ali to nije bio razlog zbog kojeg je tako bijesan gledao svoju ženu. Njegov pogled bio je usmjeren na Mariju, koja je stajala ispred starog zida, raširenih ruku, poput nevinog anđela koji se nije bojao ničega osim svega što mu je pripadalo.
Nekada su bili prijatelji, a sada se sve pretvorilo u ruševine. Dragan je napokon mogao da “čisti” sve te ostatke prošlosti, čisteći ono što mu je, kako je verovao, pripadalo. Poneki meštanin šaputao je među sobom, ali niko nije smeo stati između Dragana i njegove odlučne namere. On je bio gazda, a to mu nije bilo dovoljno. Morao je da pokaže Mariji i svima da on upravlja svim što je stajalo na njegovoj zemlji.
„Šta čekaš?!“ povikao je Dragan, oči su mu gnevnije svitlucale. „Daj mu da sruši, ovo je smeće!“Marija je tiho stajala, nisu se javljale reči, ali njene ruke nisu mogle da sakriju nemoć. U očima joj je gorio tihi, skriveni bol koji se vremenom razvijao. Nije plakala, ali su njene oči prozračivale najsvetliji tugu. Bilo je to osam godina, više od sedam smrti koje su gasile ona svoja srca.
- Zid je bio deo njene prošlosti, izgrađen od sećanja, truda, i dugog života sa njenim pokojnim mužem Jovanom. Oduvek je ta šupa bila tu, najpre izgrađena kao deo sela, kada su se njihovi roditelji borili da sačuvaju domove, kada su zajedno slavili uspehe, ali onda se sve promenilo. Jovan je otišao, ali ostavio je nasleđe, zid u toj šupi. Iako je Marija sada stajala na tom mestu, iza nje je stajao Dragan, pun besa, odlučan u svom naumu da uništi tu uspomenu.
Bager je bio spreman da krene, ali Marija se nije pomakla. Možda je znala da mu ništa neće promeniti, ali bila je odlučna da makar ne pomeri korak dok se sve to ne završi. Dragan je stajao sa krampom, spreman da odluči o budućnosti nečega što nije shvatio. Svi su gledali u njega, ali Marija je znala da ne može više da brani ni svoje sećanje. Ni na to, ni na nadu.Kad je Dragan zamahnuo krampom i udario u zid, Marija je bila mirna, ali u njenom srcu je bilo više bola nego što je iko mogao da shvati. Tu su, na trenutak, svi pogledi bili stavljeni na nju. Komšije su odjednom postale radoznale, ali izdaleka, znajući da je nešto mnogo veće u pitanju. Zida nije bilo puno u trenutku kada je Dragan počeo sa još jednim udarcem. Tada je, kako je Marija mislila, ponovo došao kraj ovoj ruševnoj borbi.
Sudbina je želela da nešto neočekivano stane pred Dragana. Oštrim udarcem na zid je izbila staru drvenu šupljinu. Prašina je poletela, a nešto iznutra je ispadalo na tlo. Dragan je zastao, zapanjen onim što je ugledao. Mislio je da je to samo komad starog smeća, nešto što je vremenom samo postalo ruševina. Ali, bila je to kutija koja je škripala kad je dospjela na zemlju. Poklopac je bio delimično otvoren, a iznutra su ispali predmeti koji su im dolazili iz prošlih dana.
Dragan je stajao, osmeh mu je nestao sa lica. U kutiji se nalazio starinski set vojnih odlikovanja, kožna sveska i koverte sa pečatom koji je prepoznao iz priča njegovog oca. Marija je prišla kutiji i izvukla papir. Na njemu je pisalo nešto što je bilo povezano sa njenim pokojnim mužem. Počela je da čita, a snaga reči dotakla je sve u njihovim srcima.„Znam da ti nije lako, ali ako nešto trebaš, tu sam. Ovaj deo zemlje prepisujem tebi, ako ikada zatreba. Samo znaj da nisi sam u svojim problemima. Neka ti bude lakše da kreneš u novu borbu.“
Za Mariju je to bio ključni trenutak. To je bio Jovanov pokušaj da joj olakša, ali samo sada je shvatila koliko je sve ovo bilo više od toga. Svi njihovi odnosi, sve borbe su im dale ono što sada ima u svom srcu. Onda je došao trenutak kada je Dragan shvatio šta se zapravo dogodilo. Pokušao je da pokupi sve to, da se bori za ono što mislio da mu pripada, ali nije mogao.
Kad je došao do Marije, shvatio je da ništa više neće biti isto. Nije bio ni loš, ni ružan. Samo je, kao i svi mi, bio pogođen velikim greškama koje je ponovo napravio.
