Ogromna većina ljudi u životu želi da pronađe ljubav i da budu sretni. Međutim svako ljubav definiše drugačije a neke osobe smatraju da je bolje biti sa osobom koja je finansijski situirana.
Subota je bila poput svake druge u tržnom centru, prepunom zvukova, mirisa i svetala. Ljudi su žurili, kupovali, a muzika iz radnji je dopirala do svakog kutka, stvarajući osjećaj dinamike u tom svakodnevnom haosu. Marko je hodao polako, korak iza Jelene, osjećajući ponos i tišinu istovremeno. Držao je tri kese u jednoj ruci, a u drugoj još dve, balansirajući da se ništa ne ošteti, da se ništa ne prospe. U tim momentima, on nije mislio o umoru, nije mislio o tome što je sve žrtvovao da bi došao do ovog trenutka. Sve što je znao bilo je da mu je želja da vidi Jelenu srećnu, da joj pruži onaj luksuz koji je verovao da zaslužuje.
Mesecima je štedio, preskakao izlaske s prijateljima, izbegavao taksi i vozio se starim autobusom, sve samo da bi tog dana mogao reći: „Izaberi koju želiš.“ Jelena je bila ključ njegove nade, ključ njegovih snova. Kupio je haljinu za nju, haljinu o kojoj je maštao, jer je znao da je to jedan od malih znakova da joj može pružiti život kakav je ona želela.
Kada je obukla tamnocrvenu haljinu i izašla iz kabine, Marko je gledao u nju kao da je prvi put vidio sve ono za što je živeo. Zamišljao je proslave, večere, savršen život. Zamišljao je dan kad će je zaprositi, kad će svi biti tu, nasmejani i zadovoljni. Jelena je pogledala sebe u ogledalu i nasmešila se, ali njen osmeh nije bio onaj potpuno iskren, onaj koji je nosila dok je provodila vreme sa njim, s njim u svim onim teškim danima. Njene oči su se, pomalo nesvesno, usmerile prema izlogu, a Marko je primetio kako se osmeh menja, kako se smanjuje.
- „Stvarno si lud“, rekla je kroz smeh, ali nijedna reč nije zvučala kao pre, kao u početku. Poljubila ga je u obraz, brzo, gotovo naviknuto, kao da je to samo još jedan uobičajeni gest.Hodali su zajedno kroz tržni centar, prolazili pored radnji sa satovima, obućom, torbama, i Jelena je zastajala, gledajući u te stvari. „Zamisli da jednog dana ne moramo da gledamo cene“, rekla je tiho, kao da je to jedini san koji je imala.Marko je klimnuo, osjećajući se sigurno, kao da je to samo pitanje vremena. „Hoćemo. Samo polako“, odgovorio je, nadajući se da će uskoro sve biti onako kako su planirali.
Ali onda se ispred njih zaustavio crni automobil, reflektujući svetla iz tržnog centra poput ogledala. Vrata su se otvorila, a iz auta je izašao Nikola, poznat u tom gradu. Njegov izgled je bio savršeno skrojen, sat se presijavao na njegovoj ruci, a hod mu je bio pun samopouzdanja, kao da ceo svemir pripada njemu. Jelena je zastala, njen pogled je odjednom postao drugačiji. Marko je primetio promenu pre nego što je shvatio razlog. Njen osmeh je nestao, oči su joj se proširile, a držanje tela je postalo drugačije — kao da je sve što je on gradio u tom trenutku nestalo.
„Nikola!“ rekla je, glasom koji Marko nikada nije čuo. Bio je to glas sa obzirom na njega, ali i na sve što je ikada bilo između njih. Nikola se nasmešio, pogledao je Jelenu od glave do pete, a zatim klimnuo. „Nisam znao da te vidim ovde“, rekao je.
Razgovor je počeo casual, neobavezno, pitanja o poslu, o životu, o gradskim stvarima. Marko je stajao sa kesama u rukama, nije želeo da prekine, iako je osjećao kako ga nešto gazi iznutra. Jelena je pričala s njim, stajala bliže nego inače, dodirivala kosu, smeštala se u njega kao da je sve u redu.„Idem na jedno piće sa ekipom, pridruži mi se“, rekao je Nikola, ali za Jelenu, sve se činilo kao normalan poziv. Marko je gledao Jelenu, nadajući se da će odbiti, da će reći nešto poput „Imam planove“. Ali, iznenada je oklevala, pogledala ga je samo sekundu, a onda odgovorila: „Samo na kratko.“
Te reči su bile kao hladni šamar. Marko je stajao tamo, sa kesama u rukama, gledajući Jelenu kako se udaljava prema automobilu. On je ostao tih, u tom trenutku nije znao šta da kaže. Haljina koju je kupio ostala je u kesi. Svi njegovi planovi, svi njegovi snovi, sve što je bio spreman da učini, bilo je izgubljeno u tom trenutku.
Automobil je otišao, nestao iz njegovog života. Marko je ostao stajati, gledajući u praznu ulicu, osjećajući se kao da je nešto iz njegovih ruku izmaklo i nije mogao da ga vrati. Haljina je ostala u kesi, svi njegovi planovi su nestali. Osećao je kako mu prsti drhte, a srce polako izumire. Nikada nije pomislio da će biti samo prolazna stanica za nekog drugog, ali sada je shvatio da je to bilo sve što je bilo – stanica koja je došla i otišla.
Kasnije je otišao kući. Stan je bio tih, prazan, iako je čekao. Uzeo je kese i spustio ih na sto, seo i gledao. Muzika koja je dolazila iz radnji zvučala je nepristojno veselo, previše veselo. Telefon je ostao tih.Kroz neko vreme, Jelena je došla kući. Bilo je kasno, ali njen pogled je bio drugačiji. Nije bilo uvrede u njenim rečima, ali to nije bio ljubavni pogled koji je nosila ranije. Nije se bunio. Samo je rekao: „Bar je probaj jednom.“ I tada je ona spustila pogled. Otišla je ubrzo, bez mnogo reči, bez suza. Stan je ostao isti, ali sada bez njenog glasa, bez njenog smeha, bez njenih snova.
Meseci su prolazili sporo. Marko je radio, ćutao, i učio da podnosi prazninu koja je ostala. Osećao je tugu, ali nije znao šta da učini. Bio je dobar, nije bio nemaran, nije bio loš. Ali nije bio dovoljno za nju.Godinu dana kasnije, slučajno ju je sreo. Haljina je bila drugačija. Auto je bio drugačiji. Ali ona nije bila srećnija. U njenim očima je bio umor, umor koji nije poznavao.„Kako si?“, pitala je tiho.„Mirno“, odgovorio je Marko.I tada je shvatio nešto što nije mogao da razjasni ranije – da ljubav koja odlazi zbog luksuza nikada nije bila dom. Izgubio je samo iluziju, jer u tom svetu, ništa nije došlo iz ljubavi.
