U našoj današnjoj priči jedna mala djevojčica je bila prinuđena da se snalazi za život sama kako zna i umije. Kada je ušla u hotel i zatražila hranu u zamjenu za sviranje svi su ostali u čudu.
Stajala sam bosa, drhtava i gladna na ivici luksuzne sale, koja je bila preplavljena ljudima u skupim haljinama i odelima. Sve oko mene izgledalo je kao drugi svet, svet u kojem nisam pripadala. Osećala sam hladnoću koja je prolazila kroz moju kožu, ali još je jače delovalo osećanje praznine koje me gušilo. Pogledala sam u klavir u kutu sale, klavir koji je sjajio kao nešto iz drugog sveta, kao nešto što nikada nisam mogla da dotaknem. Srce mi je brže kucalo od emocija i stresa, iako nisam znala šta da očekujem od svega što je pred mene dolazilo. Bilo je to vreme kada nisam imala ništa osim tog trenutka, iako sam se borila da preživim svaki dan.
Usmerena ka klaviru, sve što sam želela bila je šansa da se dokopam tog instrumenta, da ga dodirnem, jer to je bila jedina stvar koja me povezivala sa maminim gubicima, sa onim što sam izgubila u svom životu. Zatražila sam samo jedan tanjir hrane u zamenu za sviranje. Nije mi trebalo bogatstvo. Osećala sam da je sve što sam ikada želela bila jednostavna prilika da se povežem sa svojom prošlošću, da osetim mirnoću kroz muziku. Ljudi oko mene su se okrenuli u tišini, a čuvar me je odmah prepoznao kao nekog ko nije bio pozvan.
No, tada je u prostoriju ušao muškarac, visok, u elegantnom smokingu, sa očima koje su gledale mene kao da me prepoznaju. Bez reči, on je prišao i umesto da me izvede iz sale, rekao je da me puste da sviram. Tada je sve utihnulo. Gledala sam ljude, koji su se smeštali u stolice i posmatrali me, čekajući da doživim poniženje. Nisam se bojala, ali sam bila nesigurna u sebe. Klavir mi je delovao kao poslednja šansa da kažem svetu nešto o sebi. Kad sam sela za njega, prve note su bile nesigurne, ali ubrzo su mi prsti na klaviru dali snagu.
- Svaka nota koju sam odsvirala podsećala me na sve one trenutke iz prošlosti koje sam pokušavala zaboraviti. Svirala sam za svoju majku, za sve one noći koje smo provodile zajedno, kad sam bila još dete, kada su me učili da verujem u moć muzike. I dok sam svirala, svi zvukovi oko mene nestajali su, nestajali su svi pogledi i svi šapati. Bilo je to kao putovanje kroz prošlost, kroz uspomene koje sam nosila u svom srcu.
Kada je poslednji akord odjeknuo, osećala sam duboko olakšanje, ali i strah. Ruke su mi drhtale, a čula sam aplauz koji je iznenada nastao. Ispunilo me je iznenađenje i, priznajem, tuga. Nije bilo dovoljno samo svirati. Ispod tog aplauza bila je tišina, neki deo mene je osećao da nisam vredna toga. Ali u tom trenutku nisam brinula o tome. Nisu to bili samo aplauzi, to su bile ruke koje su prepoznale nešto više u meni.
Gledala sam Olivera, čoveka koji je prišao i seo pored mene. Njegov pogled nije bio sažaljenje, već poštovanje. Osetila sam u tom trenutku podršku koju nisam očekivala. Njegove reči, koje je izgovorio tiho, bile su nešto što nisam želela da čujem, ali sam duboko u sebi znala da su bile istinite. On je video nešto u meni što nisam mogla ni da prepoznam.
Nakon što je nastao još jedan aplauz, iz grupe ljudi prišao je visoki, ozbiljan čovek u crnom odelu. Bio je to organizator fondacije koji je došao da mi se izvinjava zbog svega što se desilo. Ali to nije bila samo njegova žaoost. Tu je bila i iskrena namera da mi ponudi priliku za bolji život. Iako nisam mogla da verujem, ponudio mi je šansu da studiram muziku na najprestižnijoj muzičkoj akademiji u zemlji. Zatražio je da ne brinem o budućnosti, obećavajući da će se brinuti za mene, za moju sigurnost, i da ću imati sve što mi je potrebno.
Ta ponuda me je iznenadila, kao i sve što se dešavalo oko mene. Nisam bila sigurna kako da reagujem, ali Oliver je ostao uz mene, kao podrška koju nisam imala. On je bio moj oslonac, a sve oko nas postajalo je stvarnost u kojoj su mi vrata bila otvorena.
Kasnije te večeri, sve što sam tražila bilo je da budem sigurna, da imam negde gde da idem. I, prvi put, to mesto je bilo daleko od ulice. Osim sigurne budućnosti, imala sam nešto više od svega što sam mogla da poželim. Zatvorila sam oči, držeći u sebi miris svog bivšeg života, i znala da sada neću morati više da se borim za preživljavanje. Bila sam Lydia, devojka koja je verovala u muziku, i koja je sada imala šansu da pronađe život koji nije bio definisan ulice i gladi, već verom u sebe i podrškom onih koji su verovali u nju.
