I na našim ulicama postoji veliki broj ljudi koji prose i dok im neki udijele nešto novaca drugi im drže pridike o tome kako to nebi trebali raditi a ne znaju prave razloge.
Dok sam uživao u svom obroku u malom restoranu, ništa nije ukazivalo na to da će moj dan poprimiti potpuno drugačiji obrat. Ručak je bio uobičajen, sve se činilo normalno – sve do trenutka kada sam osjetio nečiji pogled na sebi. Podigao sam glavu i pred sobom ugledao djevojčicu, mršavu i u iznošenoj haljini, s prevelikim sandalama koje su joj se klatile na nogama. U rukama je držala plastičnu kesu, a njene ruke su lagano drhtale. Bilo je nešto u njenim očima – bilo je to siromaštvo, ali i snažna odlučnost.
Pitala me je smireno da li može uzeti ostatke hrane, a ja nisam ni trenutak oklijevao. Bez razmišljanja, pomaknuo sam tacnu prema njoj, dajući joj priliku da ponese ostatke koje sam ja namjeravao ostaviti. Nije uzimala hranu pohlepno, već pažljivo, s poštovanjem, kao da se trudila da ne izgleda previše očajno, iako nije bilo razloga da se ponaša tako. „Hvala“, rekla je tiho, gotovo u šaptu, i okrenula se, odlazeći prema izlazu.
Nekako nisam mogao da se smirim. Osjećao sam nelagodu, kao da je nešto u njenom ponašanju bilo drugačije, kao da je ovo bio samo početak nečega većeg. Povukao sam je, pitao da li je sama. Nije oklijevala i priznala da joj je majka u bolnici, a oca nije imala. Ruke su mi počele drhtati. Srce mi je preskočilo. Bez da sam znao zašto, jednostavno nisam mogao da je ostavim tako.
- Pratio sam je, pokušavajući da ne uznemirim djevojčicu, ali isto tako osjećajući da me njezina tjeskoba vodi prema nečemu što nije bilo objašnjivo. Hodala je brzo, ali nije bilo panike u njenom hodu, samo neka tiha odlučnost. Prolazila je kroz stari deo grada, gdje su zgrade bile oronule, a trotoari puni pukotina. Na svakom koraku, taj neuredni grad je samo pojačavao osjećaj nesigurnosti. Čuo sam kako svi zvukovi oko nas nestaju u tišini koja je bila teža od svih reči koje je mogla izgovoriti.
Zastala je pred starom zgradom s polomljenim vratima. Pogledala me je ravno u oči, kao da nije iznenađena mojim prisustvom. Nije bilo straha u njenom pogledu. Slegla je ramenima i tiho otvorila vrata. Unutra je bilo mirisne vlagi, ustajalog zraka. Gledao sam oko sebe, shvatajući da nije bilo nikakvih znakova uobičajene brige. U sobi je ležala žena, blijeda i iscrpljena, s pokrivačem kao jedinim zaštitnim slojem. Djevojčica je tiho objasnila: „Majka je bolesna. Ne mogu ništa osim da je hranim.“ I dok su oči njezine majke bile pune nesreće, osjećao sam duboku tjeskobu.
Pitao sam je zašto nije u bolnici, a ona je samo tiho rekla: „Nemamo dokumente. Nemamo novca.“ Nije to rekla zbog tuge, već iz bespomoćnosti koju nije mogla sakriti. Šokiran time, znao sam da je ovo više od nečije bolesti – ovo je bila borba za opstanak, borba za život. Po prvi put, sve što sam znao o svom danu, o svom životu, počelo je da gubi na važnosti.
Odmah sam pozvao hitnu pomoć, dajući sve informacije i objašnjavajući humanitarni karakter ovog slučaja. Pomoć je brzo stigla. Ostao sam sa djevojčicom dok su medicinari zbrinjavali njenu majku, držeći je za rame, pokušavajući da je smirim. Nije bila uplašena, iako su joj oči bile pune brige za majku. S medicinskim timom, sve je išlo brzo, a njihova majka je uspela da se stabilizuje.
Danima sam donosio hranu, odjeću i igračke. Djevojčica je počela da pokazuje znakove optimizma. Njena majka je bila stabilnija, a njihova situacija se popravljala. Postepeno su se počeli stabilizovati. Svaki put kad bih posetio, znanje da sam pomogao donelo mi je osećaj da je život uopšte vredan toga. Djevojčica se više nije osjećala sama, jer je osjećala da je nekome stalo.
Kada su je napokon otpustili iz bolnice, pomogao sam im da nađu smeštaj, iako nisam obećavao ništa više od podrške. Djevojčica mi se zahvalila osmijehom – jednostavno, ali iskreno. Taj osmijeh je bio vredniji od bilo čega što sam mogao učiniti za njih. Osim što sam im pomogao da se izvuku iz situacije, naučio sam mnogo o životu, ljubavi i odgovornosti.
Sada, svaki put kada se setim tog dana, kada sam spasio život nepoznatom čoveku, mislim na to kako nas male odluke mogu promeniti. Taj trenutak nije bio samo za tog čoveka ili njegovu kćerku – bio je za mene, jer mi je pokazao pravu vrednost života i toga šta znači zaista pomoći. Taj dan je bio ključan trenutak, trenutak koji će mi zauvek promeniti pogled na svet.
