Iza nasmijanog lica krila je priču koju niko nije mogao da nasluti. U nastavku Vam donosimo priču o misterioznoj ženi koja je godinama čuvala tajnu koja je promijenila živote svih oko nje…
Pet godina su prošla otkako je moja supruga Claire tragično preminula u saobraćajnoj nesreći. Od tada, moj svet je postao samo moja kćerka Emily i ja. Prošli smo kroz teške trenutke, učili kako živeti sa tugom i nositi se s gubitkom. Svakim danom bili smo sve bliži, iako nas je uvek pritisnjavao osećaj da nam nešto nedostaje. Uspomene na Claire bile su svuda oko nas – njen osmeh, glas, ljubav koju je pružala. Iako smo pokušavali da nastavim dalje, bilo je nemoguće potpuno zaboraviti.
Moja kćerka Emily, koja je tada imala deset godina, bila je moj oslonac. Nosila je iste smeđe oči kao Claire, iste crte lica, a njen mirni osmijeh podsećao me na majku. Zajedno smo prolazili kroz život, trudili se da nađemo mir, no tuga nas je pratila svakog dana. Jednog dana, otišli smo na venčanje mog najboljeg prijatelja Lucasa. Verovao sam da će to biti prilika da se oslobodimo bola, da se opustimo i proslavimo sreću mog prijatelja, koji je napokon našao ženu koju je voleo.
- Lucas je bio moj najbolji prijatelj, neko ko je bio uz mene tokom najtežih trenutaka mog života. Pomogao mi je da preživim gubitak Claire, preselio me u manju kuću i pomagao sa Emily dok sam bio zauzet na poslu. Bio je više od prijatelja – bio je kao brat. Zato sam bio istinski srećan kada mi je rekao da se ženi. Bio sam presrećan za njega, jer je čekao dugo na pravu ženu, i napokon ju je našao.
Venčanje je bilo prelepo. Dvorana je bila ukrašena nežnim jantarno svetlom, stvarajući atmosferu magije. Emily je bila pored mene, držala me za ruku i upućivala mi komplimente o haljini mladenke. Iako sam se smeškao, osjećao sam nelagodu. Nešto u stavu mladenke, u načinu na koji je hodala, bilo je neobično poznato. Kao da sam to već negde video. Tada je Lucas podigao veo. Bio je to trenutak koji mi je oduzeo dah. Zrak je nestao iz mojih pluća, a kolena su mi klecala. Ispred mene je stajala Claire. Moja žena. Ona koju sam sahranio pre pet godina. Zapanjen, nisam mogao da verujem. Bio je to trenutak poput sna. Claire je stajala pred nama, u prelepoj beloj haljini, s osmehom na licu, držeći Lucasove ruke. Gosti su pljeskali i divili se mladenki, a ja nisam mogao da se pomerim. Svet je stao. Bilo je nemoguće. Claire je bila mrtva. Ipak, pred mojim očima, ona je stajala tu.
- Emily je povukla moju ruku i upitala me šapatom: „Tata, zašto se mama udaje za ujaka Lucasa?“ Njene reči su odzvanjale u mom uhu, a srce mi je bilo u grlu. Moje ruke su se tresle, nisam mogao da poverujem u ono što se dešava. Možda sam lud, pomislio sam, ali nisam mogao da pobegnem od osećaja da nešto nije u redu.
I dok su svi ostali slavili, ja sam sedeo ukočen, zbunjen. Osećao sam da nešto nije u redu, ali nisam znao šta. Na prijemu sam se trudio da izbegnem razgovore. Emily mi je pokušavala skrenuti pažnju, pokušavajući da me oraspoloži, ali nisam mogao da sklonim pogled od mladenke. Njena sličnost sa Claire bila je šokantna, iako je tvrdila da je njeno ime Julia. Svaki njen osmeh, svaki gest podsećao me na moju preminulu ženu.
Kroz razgovore sa djeverušama saznajem da se Julia zove Bennett, da je Lucas upoznao pre nekoliko godina u Denveru. Zvučalo je kao obična priča, ali za mene to nije imalo smisla. Kako je moguće da ona toliko liči na Claire? Da li je moguće da su se putevi sudbine tako čudno isprepleli? Kasnije, Lucas je prišao i primetio moju zbunjenost. „Ethane, jesi li u redu? Danas si bio prilično tih“, pitao je zabrinuto. Pokušao sam da se kontrolišem. „Izgleda kao Claire“, rekao sam, gledajući ga pravo u oči. Lucas je izgledao zbunjeno. „Da, primetio sam. Ali Julia nije Claire. Ona je Julia, Ethane, to znaš.“ Iako su njegove reči bile jasne, u mom srcu nije bilo mesta za poverenje. Šta je to što ja zapravo vidim?
- Nisam mogao da prestanem da sumnjam. Zatražio sam pomoć privatnog istražitelja da istraži Julijinu prošlost. Njeni dokumenti su bili uredni – sve je bilo kako treba, ništa nije ukazivalo na vezu sa Claire. Ali nisam mogao da se pomirim sa tim. Onda, suočio sam Juliju sa svim pitanjima. „Ko si ti?“ pitao sam je, stežući ruke za pult. Oko nje je prošla tišina, pre nego što je odgovorila: „Ethane, već sam ti rekla…“ „Nisi samo Julia“, rekao sam, „Imaš isti ožiljak kao Claire, isti smeh, isti…“ Glas mi je zadrhtao. „Nemoj mi reći da je ovo slučajnost.“ I tada je prošaptala: „Ljudi tuguju na čudan način. Možda samo vidiš ono što želiš videti.“
Njene reči su samo podstakle moju sumnju. Da li je ona stvarno Claire? Da li je ova žena koja izgleda kao ona zapravo ona koja se vratila iz mrtvih? Moja nesigurnost nije prestajala, ali nisam mogao dozvoliti da Emily živi u svetu nesigurnosti.
