Muškarac iz naše priče je dokaz da novac i moć ne mogu da vam kupe zdravlje i sreću. Iako je mogao da kupi sve što se novcem kupiti da, živio je sam i nesretan.
Eduardo Monteiro je bio čovek koji je stvorio carstvo. Milijarder, vlasnik mnogih fabrika, globalnih investicija i nekretnina, on je imao sve što bi iko mogao poželeti. Ali, sa svim tim bogatstvom, došao je i veliki gubitak, gubitak koji nije mogao da se meri novcem. Eduardo je izgubio više od vida. Izgubio je veru u ljude i svet. Sve što mu je ostalo bila je tišina, koja ga je okruživala svaki dan, tiskaći mu srce sve više i više.
Pre sedam godina, Eduardo je bio potpuno drugačiji čovek. Bio je zaljubljen u brzinu, kretanje, i energiju života. Bio je harizmatičan, zaljubljen u svet i ljude. Međutim, sudar tokom vožnje, kasni sastanak i pogrešna procena u trenutku kada je najmanje trebalo da se dogodi, sve je to promenilo. Posledica toga je bilo slepilo koje mu je potpuno promenilo život.
U mesecima nakon nesreće, ljudi su nestajali iz njegovog života. Neki su to činili zato što su se osećali neprijatno, neki jer su bili zauzeti, a neki, iako su se zvali prijatelji, zapravo nisu nikada ni bili pravi prijatelji. Njegova verenica je tiho otišla, bez mnogo reči, rekavši da ne može da se nosi sa promenama koje su nastale. Taj trenutak bola, kada je sve stalo, postao je prekretnica u njegovom životu. Eduardo je počeo da gradi zidove oko sebe. Nije više verovao u nikog, osim u ono što je mogao da kontroliše.
Njegova vila, ogromna i luksuzna, bila je savršena i perfektno uređena, ali nije bila dom. Nije osećao toplinu, nije osećao ljubav. Živeo je sam, u tišini, okružen ljudima koji su dolazili i odlazili bez stvarne bliskosti. Ponekad je obrok imao samo jedno mesto za sedenje – njegovo. U tom tišini, Eduardu nije bilo potrebno puno vremena da bi prepoznao mirise, zvuke, ali nije mogao da prepozna život.
- Njegova jedina konstanta bila je Teresa, spremačica koja je dolazila u njegovu kuću. Teresa je bila jednostavna, diskretna, i nijednom nije pokazivala sažaljenje prema Eduardu. Ona je bila osoba koju je Eduardo cenio, jer mu je omogućavala da bude samo on – ne bogat, ne slep, samo čovek.
Međutim, sve se promenilo jednog utorka. Zvučali su mali koraci u hodniku, nešto što nije pripadalo toj kući. Eduardo je prvo pomislio da je to možda uljez, pretnja, ali onda je čuo dečiji glas. Dete koje nije bilo uplašeno, koje je pričalo sa radoznalošću, nije tražilo pažnju, samo je bilo prisutno. Ime devojčice bilo je Lia, imala je osam godina, a njene oči bile su pune iskrenosti, bez pretnje.
Lia je postavila pitanje koje je Edoarda zateklo: „Vaša kuća zvuči kao da zadržava dah.“ Ta rečenica ga je naterala da zastane. Lia nije imala masku, nije imala strah, samo iskrenost. Pitala ga je da li je gladan i da li je oslepeo zbog ljudi ili života. Eduardo nije mogao da odgovori odmah, ali je znao da je to trenutak kada mora da se suoči sa sopstvenim bolom.
Devojčica mu je ispričala o svom ocu koji je otišao, i o majci koja se uprkos svemu trudi da obezbedi bolje sutra za nju. U tom trenutku, Eduardo je shvatio da je ceo njegov život bio zasnovan na zaštiti od bola, od gubitka. Nije se štitio od opasnosti, nego od života. Shvatio je da bogatstvo koje je stekao nije bilo štit, već zaslon za njegove strahove.
Lia je došla u njegov život ne kao neko ko traži sažaljenje, nego kao neko ko nosi novu perspektivu. Te večeri, sedela je za stolom sa Eduardom, bez obzira na sve njegove nesavršenosti, i nije se plašila njegovih pitanja. Umesto toga, Eduarda je podsetila da svet nije uvek opasno mesto, ponekad je samo zaboravio kako da mu priđe. Niko nije mogao da ga natera da ponovo živi, osim ove devojčice koja nije tražila ništa osim jednostavnosti.
Eduardo je znao da to što je prošao nije kraj, već početak. Promene koje su usledile nisu bile jednostavne, ali su bile potrebne. Shvatio je da je došao trenutak da ponovo postane čovek – ne bogat, ne slep, već čovek sa željom da se ponovo poveže sa životom.
I taj trenutak, kada je Lia postavila to pitanje, bila je prekretnica u njegovom životu. To je bio trenutak kada je Eduardo shvatio da čak i u najtamnijim trenucima može postojati svetlo, samo ako se dozvoli da se vidi.
