Svi oni koji su izgubili nekoga nedavno, itekako će odgovarati naš današnji naslov… Naime, proces umiranja nekada zna da bude jako spor, a evo i par detalja na ovu temu….
Smrt je proces koji podrazumeva niz fizioloških promena u telu, a lekarima koji se specijalizuju za palijativnu medicinu, poput dr Ketrin Maniks, često je povereno da pacijentima olakšaju te poslednje trenutke. Dr Maniks je, kroz svoje iskustvo u radu sa umirućim pacijentima, razotkrila specifične promene koje telo doživljava neposredno pred smrt. Ove promene obuhvataju disanje, apetit, ritam sna i cirkulaciju, koji svi prelaze u stanje “gašenja”, dok telo polako prestaje da funkcioniše. U ovom članku razmotrićemo najvažnije fiziološke promene koje se dešavaju u poslednjim trenucima života, kako na fizičkom, tako i na mentalnom planu.
Fiziološke promene pred smrt
Jedna od najranijih promena koju telo doživljava pred smrt jeste gubitak apetita. Iako ovo može izgledati kao zabrinjavajući simptom, to je prirodan proces. Organizam koji se priprema za smrt više ne zahteva velike količine energije jer biološki procesi usporavaju. Ipak, pacijenti ponekad još uvek uživaju u malim količinama omiljenih poslasticama, što je često povezano sa željom za uživanjem, a ne sa stvarnom potrebom za hranom.
Nakon gubitka apetita, umirući ljudi često osećaju ekstreman umor i nedostatak energije. To može da dovede do problema sa održavanjem budnosti, jer telo postepeno gubi svoju sposobnost da ostane aktivno. Dr Maniks objašnjava da san postepeno gubi značaj, jer telo usporava i priprema se za kraj života. Ovaj “san” prelazi u dugačke periode nesvesnosti, gde pacijent možda ne reaguje na spoljne podražaje.
Kada se smrt približava, jedna od ključnih promena u telu je slabljenje srčane funkcije, što dovodi do smanjenja krvnog pritiska. To uzrokuje da koža postane hladna i da nokti poprimaju tamniju boju, zbog usporene cirkulacije. Unutrašnji organi takođe počinju da funkcionišu sve slabije, što može izazvati periodične napade nemira, zbunjenosti ili dublje nesvesnosti.
Promene u disanju i mogućnost slušanja
Kako smrt postepeno dolazi, disanje postaje vrlo specifično. Disanje umirućih osoba postaje nesvesno i često može biti teško, bučno, ili čak izazvano nakupljanjem pljuvačke u grlu. Ovo je prirodan rezultat gubitka svesti o sopstvenom telu. Dr Maniks napominje da ritam disanja postepeno menja karakter – prelazi iz dubokog u plitko, iz brzog u sporo, dok na kraju disanje potpuno prestaje.
Bitan trenutak u procesu umiranja jeste smanjenje dotoka kiseonika, što izaziva brzu smrt. Telo prestaje da funkcioniše, a srce nekoliko minuta kasnije potpuno prestaje da kuca. Ovi fiziološki procesi postavljaju pitanja o tome šta se zaista dešava u mozgu tokom tih trenutaka.
Neurološke promene i iskustva bliske smrti
Mozak tokom umiranja postepeno prestaje da funkcioniše, ali jedno istraživanje o moždanim talasima čoveka koji je preminuo tokom EEG snimanja sugeriše da se možda dešava nešto duboko u mozgu. Istraživanje je ukazalo na mogućnost da se mozgalni talasi pretvore u “flešbekove” – slike iz života koje prolaze kroz um umiruće osobe. Ovo je nalik onome što mnogi ljudi opisuju kao iskustva bliske smrti, kao što su viđenja svetlosti na kraju tunela ili susreti sa preminulim voljenima.
Kognitivne promene i vančulna iskustva
Studije i svedočenja ljudi koji su preživeli kliničku smrt često sadrže slična iskustva. Mnogi govore o viđenju svetla ili susretu s preminulim rođacima, što otvara nova pitanja o tome šta se zapravo dešava u poslednjim trenucima života. Neki naučnici smatraju da promena u mozgu omogućava da se “kočnice” percepcije otpuste, što može dovesti do izuzetno lucidnih i intenzivnih sećanja. Ipak, ovo je samo teorija i još uvek nije u potpunosti potvrđena.
Ponašanja i reči pred smrt
Pored fizioloških i neuroloških promena, postoje i emocionalna iskustva. Marija Sinfild, medicinska sestra sa iskustvom u hospicijima, podelila je svoja zapažanja o ponašanjima ljudi pred smrt. Mnogi pacijenti imaju specifične želje koje žele da ispune pre nego što umru. Sinfild se setila jednog pacijenta koji je želeo da se pomiri sa članom porodice s kojim nije imao kontakt. Kada su ih povezali, pacijent je doživeo ogromno olakšanje, jer je znao da ta osoba ima važnu ulogu u njegovom životu. Takođe, mnogi ljudi pred smrt dozivaju svoje preminule voljene, kao da su prisutni u sobi, što je iskustvo koje mnogi svedoci doživljavaju kao duboko emotivno i značajno.
Zaključak
Proces umiranja je duboko povezan sa fiziološkim, emocionalnim i psihološkim promenama koje telo doživljava. Prepoznavanje ovih promena može pomoći medicinskim radnicima, kao i porodicama, da bolje razumeju poslednje trenutke života njihovih voljenih. Iako nauka još uvek istražuje mnoge aspekte umiranja, jasno je da telo prolazi kroz niz složenih i dubljih promena koje nas podsećaju na kratkost života i važnost prisutnosti i podrške u tim trenucima.
