Ponekad se desi da ljudi koje smo tek upoznali utiču na naš život i otvore nam oči za neke stvari kojih nismo bili svjesni. Upravo to se dogodilo mladoj ženi iz naše priče.
Jednog od onih dana kada život izgleda kao da je u punoj brzini, sve je iznenada stalo. Žena je stajala u svom domu, pokušavajući da procesuira vest koja je došla iznenada. Njen muž, Viktor, bio je u saobraćajnoj nesreći. U trenutku kada bi većina ljudi stajala, nesigurna, uplašena, ona je donela brzu odluku. Nije se zapitala o tome šta se tačno dogodilo, niti o svim mogućim posledicama.
Samo je znala da mora da bude uz njega, da mora da stigne do bolnice, da ga nađe i bude uz njega, jer je bio jedini koji joj je sada bio na umu. Trčala je, bez obzira na kišu koja je padala, bez obzira na sve prepreke koje su se nalazile pred njom. Viktor je bio živ, a to je bilo sve što je tada imalo značaj.
Kada je stigla u bolnicu, srce joj je bilo na ivici. U hodnicima punim ljudi i zvukova, ona je pronašla svog muža. Iako je bio povređen, bila je zahvalna što je bio živ. Noga mu je bila slomljena, ali srećom, to je bila jedina povreda. Sjedila je pored njega, pružajući mu utjehu, dok su lekari dolazili i odlazili. I dok je sve vreme bila potpuno posvećena Viktorovoj situaciji, u istoj bolnici, u susednoj sobi, nalazila se starija žena koja je takođe pretrpela povredu – slomljenu nogu. Ali za razliku od nje, ta žena nije imala nikoga. Njen sin bio je daleko, a ona je bila potpuno sama. Ipak, nije pokazivala znakove patnje, bar ne one očigledne. Njene oči su bile pune dostojanstva, a na njenom licu nije bilo tragova tuge. Bilo je jasno da je ona prihvatila svoju sudbinu, bez obzira na sve.
- U početku, žena nije obratila pažnju na staricu. Imala je svog muža za brigu, ali je s vremenom počela da primećuje njenu samoću. Svaki put kada je starica posetila sestru za medicinsku pomoć, bilo je jasno da je ta žena bila potpuno samostalna i da nije tražila nikakvu pomoć. Ali bilo je nešto u njenom ponašanju, nešto što je podstaklo ženu da joj priđe. Počela je da joj donosi obroke, da razgovara s njom, da je podržava, pokušavajući da joj donese bar malo društva. Iako nije znala zašto to radi, osećala je da to nešto otvara u njoj. Pomaganje starici donosi joj mir, ali istovremeno otkriva nešto drugo – patnju koju je nosila u svom braku.
Dok je brinula za staricu, sve više je postajala svesna nesreće u svom životu. Viktor, muž koji je bio u bolnici, nije pokazivao nikakvu zahvalnost. Svaki njegov zahtev bio je ispunjen sa minimalnim trudom, a nikada nije obazirao na njene potrebe, na njene emocije. Bio je nezahvalan, čak i u trenutku kada je ona najviše bila posvećena njemu. Počela je da se oseća kao da je potpuno nevidljiva, kao da joj se trud ne prepoznaje. Nijedna njena žrtva nije bila dovoljna za njega. Dok je ona sve davala, on je samo uzimao.
Kroz te mesecima, svaki put kada je bila uz staricu, žena je postajala sve svesnija svoje unutrašnje snage, ali i slabosti svog braka. Osećala je kako je u tom odnosu stagnirala, kako su godine prolazile u borbi da zadovolji sve njegove potrebe, dok su njene ostajale neispunjene. Zamišljala je šta bi bilo da je njen život drugačiji. Da li bi mogla da pronađe ljubav, poštovanje i zahvalnost, da li bi mogla da živi za sebe, a ne samo za njega?
Jednog dana, dok je starica ležala u bolnici, pred kraj svog boravka, uhvatila je ženu za ruku. Tihim, ali odlučnim glasom, starica je izgovorila reči koje su duboko dirnule ženu: “Gledala sam vas. Gledala sam vašeg muža, kako se ponaša, kako flertuje sa osobljem i šali se, dok ste vi, koja ste se potpuno posvetili njemu, ostali bez njegove zahvalnosti. Ljubav nije samo uzimanje, ljubav je davanje. Niti jedan pravi partner ne dozvoljava svom partneru da pati u tišini. Ljubav nije samo u tome da se uzima, ljubav je u tome što se daje u svakom trenutku.”
Reči ove starice bile su poput udarca, ali i otkrovenja. Žena je osetila težinu tih reči, shvatajući da je bila zarobljena u odnosu koji nije bio uzvraćen. Nije bilo ljubavi, nije bilo poštovanja, samo uzimanje. Zamišljala je šta bi bilo da je sve drugačije. I dok su suze počele da joj padaju niz lice, starica je dodala: “Morate otići. Zaslužujete bolji život. Zaslužujete ljubav, poštovanje.”
Iako se ništa nije promenilo u trenutku kada je izašla iz bolnice, žena je iz nje izašla oslobođena. Nije bilo lako prihvatiti istinu, ali ona je sada imala jasnu viziju: zaslužuje više. Zaslužuje ljubav, podršku, poštovanje, i sve ono što je tokom godina gubila. Priča o starici, o njenim rečima, o životu koji je žena živela, bila je ključ za njen izlaz iz veze koja je oduzimala sve njene snage. Sada je bila spremna da prepozna svoju vrednost i da traži život koji će joj doneti sreću, a ne patnju. Ova priča nam pokazuje da ponekad, da bismo pronašli izlaz, moramo otvoriti oči za istinu koju su nam drugi spremni da pokažu.
