U nekim porodicama samo muško dijete se smatra dostojnim nasljednikom, onim koji će produžiti porodičnu lozu, dok se djevojčice smatraju promašajem baš kao što se desilo u našoj priči.
Vesti o Stefanu i njegovoj ljubavnici Ivani nisu me iznenadile. Čula sam da je Ivana preseljena u njihovu kuću i da su svi planovi za njihovog “naslednika” u punom toku. Bilo je jasno da su svi njihovi planovi bili podređeni ideji da Stefan mora imati sina. Kupovali su plavu odeću, organizovali proslave, sve je bilo pripremljeno za “savršenu porodicu” koju su želeli da grade.
- Sedam meseci kasnije, porodila sam se. U naručju sam držala malu devojčicu s tamnim očima koje su gledale svet oko sebe sa tihim, ali snažnim pogledom. Nazvala sam je Mila, jer je ona bila sve ono što sam u svom životu tražila. Niko od njih nije znao da sam se porodila, jer nisam želela da delim svoju radost sa onima koji su me gledali samo kao instrument za ostvarivanje njihovih želja. Moje dete je bilo moj svet, i to je bilo dovoljno.
Ali onda je stigla vest koja je sve promenila. Ivana je otišla u bolnicu, a stvari nisu išle kako su planirali. Porodila se, ali lekar je rekao da imaju nešto o čemu moraju razgovarati. Napetost u prostoriji bila je očigledna. Svi su zamišljali Stefana kako ponosno drži svog sina, ali istina je bila potpuno drugačija. Beba je bila devojčica, što ih je uzdrmalo, ali to nije bila najgora vest. Rezultati testova su pokazali da Stefan nije bio biološki otac deteta. Ivana je krivila sebe, jer je mesecima krila vezu sa drugim muškarcem. Svet u kojem su želeli da grade savršen život srušio se u trenutku.
Nekoliko dana kasnije, Stefan je došao kod mene. Stajao je ispred kuće mojih roditelja, bez samopouzdanja, bez stida koji je ranije nosio kao svoj zaštitni znak. U njegovim očima bilo je kajanja. Pokušao je da objasni, govorio je da nije znao, da je bio izmanipulisan. Saslušala sam ga mirno, ali bez iluzija. Rekla sam mu da život nije takmičenje u tome ko će roditi sina, i da to ne bi trebalo da bude izvor nesreće. Pitala sam ga da li sada shvata koliko su njegove odluke povredile mene i naše dete. Tišina koju je zadržao nije bila znak slabosti, već znak spoznaje.
Nije tražio da se vratim. Samo je zamolio da upozna svoju ćerku. Dugo sam razmišljala o tome. Nisam želela da Mila jednog dana postavi pitanja na koja nemam odgovore. Donela sam odluku da mu pružim priliku, ali pod mojim uslovima. Kada je prvi put uzeo Milu u naručje, pogledao ju je kao da je shvatio koliko je propustio. Njegovo lice se promenilo, ali nisam bila sigurna da li je to stvarno kajanje ili samo sram, ali bilo je iskreno. Gledao ju je kao da je shvatio vrednost onoga što je imao pred sobom. U tom trenutku, pol deteta više nije bilo važno. Važno je bilo to što je pred njim bio život koji zavisi od njega.
Stefan je počeo da dolazi redovno. Učio je, pomagao i trudio se da bude otac. Iako nije bilo lako, njegov trud nije bio neprimećen. Njegova majka nikada nije došla. Ponos joj nije dozvolio da prizna grešku. Vreme je pokazalo da se porodica ne gradi na naslednicima, već na poštovanju. Mila je rasla u domu ljubavi, a ne luksuza. Naučila sam da sam ja ta koja odlučuje šta je najvažnije u njenom životu, jer sam je izabrala bez uslova.
Sedam meseci kasnije, istina je uništila iluziju koju su gradili godinama. Ali meni nije bila potrebna njihova propast da bih bila srećna. Dovoljno mi je bilo da držim svoju ćerku u naručju i da znam da nikada neće odrasti u kući gde se ljubav meri po polu deteta. To je pobeda koju nijedna vila i nijedan naslednik ne mogu da nadmaše.
