Postoje osobe koje kada odrastu i kada stvore karijeru počnu da se srame svog skromnog porijekla i svojih roditelja koji bi za njih i dalje učinili sve baš kao u našoj priči.
Godinama sam verovao da je moj uspeh rezultat napornog rada, visokih pozicija i novca. Ponosio sam se svojim statusom, smatrajući da sam prešao dug put od skromnih početaka, misleći da sam stvorio svoju stvarnost od nule. Ipak, duboko u sebi nosio sam teret koji nisam želeo priznati, potiskivao sam svoje korene, svoje poreklo, smatrajući ih teretom. Osećao sam da moram da budem deo sveta u kojem su najvažniji novac, priznanje i uspeh. Moji koreni, moj dom u malom selu, bili su nešto što nisam želeo da pokazujem, kao da je to nešto što me može zadržati, sputati.
Svojim prijateljima i kolegama nikada nisam pričao o tome odakle dolazim. Nisam želeo da povezuju moj uspeh sa siromaštvom i naporima koje sam morao uložiti da bih pobegao od svoje prošlosti. Verovao sam da je moj uspeh jedino rezultat mojih sposobnosti i odlučnosti da postanem nešto više od toga što sam bio. Ipak, kada je došlo vreme da slavim svoje unapređenje na proslavi u firmi, nisam mogao da predvidim šta će se dogoditi, niti kako će me ta proslava zauvek promeniti.
Na proslavi, u visokoj kancelariji, okružen kolegama i prijateljima, osjećao sam se sigurno i ponosno. Bilo je sve onako kako sam zamišljao: smijeh, piće, razgovori o poslovnim planovima. Međutim, sve se promenilo onog trenutka kada je moja majka došla na proslavu. Fatima, moja majka, koja je imala samo jednu haljinu koju je nosila s godinama, i donela je domaću pitu u plastičnoj kesi, kao da je to jedino što može dati. Njen miris, jednostavnost, sve ono što je predstavljala, činilo me nelagodnim pred kolegama, koji su počeli da se smeše, verovatno misleći da su ti momenti deo njenog nespretnošću.
- I tada sam učinio nešto što se nikada ne bih oprostio. Pod izgovorom da me sramoti, povukao sam njenu ruku, oteo joj tepsiju iz ruku i bacio je u kantu za smeće, vičući joj da me ne sramoti pred svim tim ljudima. Nije ništa rekla. Oči su joj bile pune tuge, ali nije odgovorila. Otišla je tiho, ostavljajući me da se borim sa sobom, sa svojim osećanjima. Srce mi je bilo ispunjeno stidom i razočaranjem, ali sam mislio da sam imao moć u toj situaciji. Bio sam siguran da sam u pravu, da je sve to bilo neophodno.
Međutim, sledećeg dana, osećao sam se kao da sam izgubio svoju dušu. Dok su svi drugi uživali u mom uspehu, ja sam se osećao preplavljenim krivicom. Odlučio sam da odem do nje, da se iskupim, misleći da će novac ili poklon popraviti stvari, da će joj to pomoći da zaboravi moj postupak. Kada sam stigao kući, vrata su bila otključana, a kuća je bila tiha, kao da je nestala sva energija koju je moj dom imao.
Ušao sam u kuhinju i video tepsiju koju je pažljivo oprala, ostavljenu na stolu. Moje srce je bilo kao kamen. Na stolu je stajala prazna kutijica od lekova, pismo je bilo presavijeno. Počeo sam da otvaram pismo, ruke su mi drhtale, a srce mi je bilo na rubu. Već nakon prve rečenice, oči su mi se ispunile suzama. Moja majka nije optuživala, nije kritikovala. Pismo je bilo jednostavno i iskreno, priznanje da je bila svestan svega, ali da je samo želela da me vidi srećnog. Nije tražila izgovore, samo je priznala svoju želju da bude tu za mene.
Onda je došlo najteže: Pismo je pisalo da je majka već neko vreme bolesna, ali da mi nije želela reći jer nije želela da me opterećuje. Odlučila je da pati sama, da bude tiha, ne želeći biti teret u mom životu. Iako sam mislio da sam ja stvorio svoj uspeh, sada sam shvatio da je moja majka nosila svoje borbe u tišini, nikada ne tražeći ništa.
Onda je priznala da je pitu izbacila iz smeća jer nije mogla da je baci. Oprala je tepsiju i ponovo složila komade, verujući da ću se vratiti. Tada sam shvatio šta sam učinio. Iako sam bio okružen bogatstvom i uspehom, moj dom je bio bez ljubavi, a moja majka je bila ta koja je nosila tajne, skrivajući bol za mene. Otišla je kući gladna i povređena, dok sam ja bio okružen ljudima koji su me podsećali na ono što sam želeo da zaboravim.
Kasnije sam saznao da je majka završila u bolnici. Njen organizam je bio iscrpljen, nije imala snage. Iako nisam znao da li će me prepoznati, u bolnici sam bio sa njom, držeći je za ruku, govoreći joj da mi je žao. Moja majka je umrla nekoliko dana kasnije, a nisam znao šta više da kažem.
Nakon toga, prestao sam ići na proslave, poslovne sastanke. Promena je bila očigledna, ali nisam imao snage da objašnjavam. Neke lekcije se ne mogu objasniti rečima, one se shvate kroz iskustvo. Naučio sam mnogo, a najvažnija lekcija bila je da nikada ne bacim ono što mi je najvrednije, jer to shvatimo tek kad to zauvijek izgubimo.
Danas ne krijem odakle dolazim. S ponosom govorim o svom poreklu, o svojoj majci i o piti koju je pravila s ljubavlju. Bez obzira na to koliko me ljudi podsećaju na prošlost, to više ne utiče na mene. Naučio sam pravu vrednost života. Svaki put kad osetim miris domaće pite, zastanem i setim se njezinih ruku, njene ljubavi, i setim se koliko sam bio slab kad sam mislio da sam jak. Taj miris me naučio poniznosti.
