Ponekad djeca kada odrastu mogu biti jako zla prema svojim roditeljima koji su im dali sve žto su imali u životu ali nikada ne znaju kako im se njihovi postupci mogu vratiti.
Nakon godina nesebičnog davanja, brige i ljubavi prema svojoj kćerki, došla sam do tačke kada sam shvatila da ništa od toga nije vredelo ako nisam postavila granice za sebe. Prošle su godine u kojima sam žrtvovala svoje potrebe, odustajala od svojih želja i radila izvan svojih snaga, samo kako bih pružila najbolji život svojoj porodici. Moja kćerka je uvijek bila moj prioritet, a sada, pred mojim očima, stajala je kao osoba koja je samo uzimala, dok sam ja bila ta koja je davala.
Kada sam izgubila sve ono što sam mislila da mi daje sigurnost, nisam shvatila da je već sve izgubilo svoj smisao. Kada me je kćerka izbacila iz doma koji sam sama stekla, osjetila sam da me život udario u najosjetljiviji deo mog bića. Kuća, koju sam s ljubavlju gradila, odjednom je postala njena, bez obzira na to što sam u njoj godinama živela i s njom stvarala svaki trenutak života. Po prvi put, nakon toliko vremena, nisam imala odgovor na njene riječi. Šutjela sam, ali u tom trenutku sam već znala da je nešto u meni umrlo, ali isto tako nešto novo se budilo.
No, nisam se srušila. Umesto toga, donela sam odluku koja je promenila moju sudbinu. Otišla sam do notara sa svim dokumentima koje sam godinama čuvala, nadajući se da će to nešto značiti. Ništa nije bilo slučajno. Kuća koju sam gledala, kuća u kojoj je ona odrasla, nije bila samo njena. Bila je moje vlasništvo, kupljena mojim novcem, na moje ime, pre nego što je i uopšte postojala mogućnost bilo kakvih nesuglasica. U toj kući je bio moj trud, moje štednje, moji napori da dam nešto najbolje za njeno odrastanje, a sada je postala simbol onoga što nisam prepoznala da gubim.
- Ubrzo sam dobila potvrdu o svom pravu i kad je pismo od advokata stiglo, moje srce nije bilo ispunjeno zadovoljstvom, već hladnom jasnoćom. Prošla sam kroz dan s uzbuđenjem koje nisam osećala u poslednjih nekoliko godina. Bez obzira na to što je bilo kasno, verovala sam da sam konačno uradila nešto za sebe. Niko u porodici nije znao da sam bila odlučna da ne budem samo „majka koja daje“, već žena koja zna koliko vredi. Moje pravo je bilo jasno, iako je sve drugo bilo sivo, nesigurno.
Narednih dana, kad je kćerka saznala šta sam uradila, došla je kod mene, donoseći suze u očima, priznajući da nije zamišljala da ću otići tako daleko. Iako su me ponekad zvali hladnom, znaš da je najteži trenutak kad te izbace iz nečijeg života, iako je bilo jasno da je to bio trenutak kada sam konačno izabrala sebe.
Kasnije, kada smo otišle na ročište, sve je postalo jasno. Sud je bio hladan, ali pravičan, i moje pravo na povratak bilo je potvrđeno. Moj život, kojeg sam izgradila, bio je legalan i zakonit, iako se činilo da je neko drugi upravljao mojim sudbinama.
Povratak u kuću nije bio trenutak trijumfa. Bilo je to samo vraćanje svojoj sigurnosti i miru. Onda, kad su svi ti trenuci prošli, nisam im željela zlo, ali nisam mogla da ponovo prihvatim način života koji je srušen. Kćerka se iselila nekoliko meseci kasnije, naš odnos se promenio, ali nije nestao. Razumela je vrednost ljubavi, onako kako sam je ja naučila. Naučila je da porodica nije samo u vlasništvu, nego u međusobnom poštovanju.
Danas, kada razmišljam o tom periodu, ne pamtim samo bol i tugu, nego i snagu koju sam pronašla u sebi. Naučila sam da biti majka ne znači samouništavanje, već biti dovoljno hrabra da postavim granice. Možda su moji postupci bili teški, ali su bili neophodni za moj unutrašnji mir. Shvatila sam da nisam izgubila sve, nego sam pronašla sebe. Poštovanje se ne daje samo, i to je nešto što nisam nikada više zaboravila.
