Za djecu se smatra da su često sebična i socijalno manje svjesna bića, ali dobar odgoj čini sve i danas vam dijelimo priču dobrote nekoliko dječaka koji su obradovali nekoga.
Bilo je to popodne u decembru, dan pre nego što je pravi zimski mraz počeo da zahvata sve u našem malom naselju. U radnji sam stajao, razvrstavajući robu po policama, kada su dečaci iz kvartovske fudbalske ekipe ušli u moju prodavnicu, onako veseli i smešeni, noseći sitniš u džepovima svojih jakni. Njihov plan je bio jasan, svuda su ga ponosno nosili u srcu – sve što su mogli da skupe, skupljali su da bi jednog dana mogli da kupe onu pravu loptu, onu koja nije bila izbetonirana, već prava, kožna, koju su uvek gledali iz izloga sportske prodavnice na kraju ulice. Koja bi im omogućila da, barem na trenutak, zaborave na sve ono što su u stvarnosti nemali.
Znam da su sanjali o njoj, jer sanjaju svi dečaci. O toj lopti, o tom komadu nečega što su samo viđali u filmovima, o tom pravom fudbalskom instrumentu koji je zvučao kao priča iz snova. Nisu oni baš imali mnogo, ali su imali sebe, međusobnu podršku i onaj dečiji entuzijazam koji pokreće svet. Zamišljali su sve što bi uradili kada bi je samo posjedovali.
Moj posao, koji je postao rutinski već odavno, postao je u poslednje vreme puno više od obične trgovine. Za mene, ova deca su bila više od samo kupaca. Za njih nisam bio samo prodavac, već i čuvar njihovih snova. Njihov svet, gde je fudbalska lopta bila najvažnija stvar na svetu, bio je tako čist i iskren da mi je bilo drago što imam priliku da pomognem u tome.
- Skrbili su za svoj fond, onaj tekući novac koji su svakog dana odvajali, dolazeći do mene sa novčićima koji su im značili sve. Sakupljali su ga po školama, kućama, od svojih baka i djedova, i iznosili ga iz džepova prepunih sitniša kako bi ostvarili san. Ovaj put, imali su dovoljno da kupe loptu. Tu su, svi uzbuđeni, doneli novac u moju radnju – cijeli fond – i nakon što su svi zajedno, sa nevjerojatnim ponosom, izračunali da je dovoljno, bili su spremni da kupe svoju loptu.
Međutim, u tom trenutku, kao iznenađenje, desilo se nešto drugo. Mali Marko, najstariji među njima, zastao je pored izloga i pogledao napolje, kroz magloviti prozor. Tamo je sedeo deda Ilija, najtiši posmatrač njihovih fudbalskih borbi. Deda Ilija je, često, bio onaj čovek koji je tiho sedeo na klupi i posmatrao njihove igre, navijao tiho, gledao kako su napredovali, i povremeno se zadrhtao od hladnoće. Njegove cipele, stare i raspale, bile su vidljive i svakog dana je morao da se bori sa svima onim što je on smatrao običnim životom – siromaštvom i nebrigom.
Ali, danas je bilo nešto drugo. Dečaci su se gledali među sobom, videli su da deda Ilija nije imao dovoljno. Da nije imao ni toplo obuće, ni kožnu loptu. Njihov pogled nije bio samo pogled dečaka, već je to bio pogled ljudi koji su počeli da prepoznaju istinsku vrednost onoga što je stvarno bitno.
Marko, premda samo dečak, bio je svestan važnosti tog trenutka. Shvatio je da je život mnogo više od samog fudbala, da u njegovom srcu mora biti i ljubaznost, saosećanje i pomoć. Bez objašnjenja, dečaci su rešili da urade nešto veliko – da onog starog, siromašnog čoveka, koji im je bio jedini verni navijač, usreće.
Zaustavili su se pred prodavnicom i gurnuli sav novac natrag, sve što su mogli da skupe. „Nećemo loptu, čika Mile“, rekao je Marko. „Dajte nam najjače zimske čizme, broj 43.“ Dečaci su doneli najkvalitetnije čizme koje su se nalazile u radnji, a koje nisu bile samo za noge – bile su to čizme koje su nosile simboliku ljubavi, pažnje i obazrivosti.Zamotali su ih u običan papir, s nekim rukopisom u kojem su se skrivali njihovi mali snovi. I kada su te čizme ostavili pred dedom Ilijom, još uvek nisu znali da će ta gesta biti nešto što će im zauvek promeniti živote.
Deda Ilija je video poklon, otvorio ga polako, oči su mu se napunile suzama, ali nije mogao da izgovori nijednu reč. Cipele koje su mu omogućile da ponovo hoda kroz zimu bile su nešto više od samo obuće – bile su to reči ljubavi, koje su dečaci saznali mnogo pre nego što su mogli shvatiti šta zaista znači život.
Dečaci nisu otišli da traže priznanje. Nisu očekivali pohvalu. Njihovo srce, kao ni onih starih i hrabrih duša, nije se obaziralo na lažne vrednosti. Pomogli su onome kome je najviše trebalo, i napravili su još jednu lekciju u velikim stvarima, a to je ljubav prema svom okruženju.Naučio sam, tog dana, da Balkan nije samo prolaznost i teške reči. Balkan je mesto gde deca, kroz mali čin, mogu da pokažu svetu pravu vrednost ljubavi.
