U današnjem modernom društvu, brakovi su postali izuzetno osjetljiva i često problematična tema. Danas otkrivamo šta jedan advokat za razvode ima da kaže o tome.
- Iako se brak dugo smatrao temeljnim stubom na kojem se grade porodice i društva u cjelini, u savremenom vremenu brakovi često ne traju onoliko dugo koliko su se nekada očekivali i planirali.
Andrej, pedesetdvogodišnji porodični advokat iz Moskve, već skoro trideset godina posvećen je upravo pravnim aspektima razvoda braka. Njegovo dugogodišnje iskustvo u ovoj oblasti omogućilo mu je da prepozna i analizira mnoge uzorke u bračnim odnosima, od onih gde se brak mirno i civilizovano okončava, do onih gde su žestoke rasprave, uzajamne optužbe i teške emocije deo svakodnevnice.
Kroz sve te godine rada sa parovima na rubu raskida, Andrej je došao do jednog jasnog i ubedljivog zaključka – kada čuje frazu „Živimo kao cimeri“ ili „Živimo kao komšije“, on odmah zna da praktično nema više ničega što bi moglo da spasi taj brak. Za njega, ova rečenica predstavlja najteži i najjasniji mogući signal da brak nije samo u prolaznoj krizi, već da je postao emocionalno mrtav i prazan.
U takvim odnosima više nema ni ljubavi, ni mržnje, ni strasti – postoji samo tišina i ravnodušnost. Supružnici koji se žale na takav odnos obično vode potpuno odvojene živote unutar istog doma, komunicirajući samo o neophodnim, svakodnevnim stvarima, kao što su računi, obaveze vezane za školu djece ili kućne poslove.
- Iako naizgled deluju kao da žive zajedno, zapravo su emotivno udaljeni, nesposobni za iskrene razgovore, za deljenje osećanja, pa čak i za razgovor o tome kako se uopšte osećaju.
Ovaj oblik tišine i hladne koegzistencije, kako Andrej naglašava, je zapravo najopasniji i najkonačniji oblik raspada braka. Parovi koji prestanu da se svađaju, ali i prestanu da komuniciraju o bilo čemu osim o praktičnim stvarima, često ne prepoznaju koliko su zapravo već daleko jedno od drugog.
To je, po njegovom mišljenju, najteži oblik raskida, jer u njemu oba partnera već emocionalno i duhovno napustila brak, iako još uvijek fizički dele isti prostor. Andrej u svojoj dugoj praksi se seća mnogih parova koji su mu se obratili sa upravo tom frazom. Parovi poput Sergeja i Olge, koji su bili u braku dvanaest godina, i Mihaila i Katarine, koji su proveli zajedno osamnaest godina. U oba slučaja, međusobna ravnodušnost bila je očigledna i bolna.
Sergej je rekao: „Živimo kao komšije. Pričamo samo o deci, računima, poslu. Osećanja su nestala.” Olga je dodala: „Sama sam s njim. On je tu, ali mi više nismo par.” U slučaju Mihaila i Katarine, oboje su priznali da su postali samo dva čoveka koji rutinski dele prostor, bez ikakve stvarne međusobne povezanosti ili zainteresovanosti.
Iako su obojica tvrdili da ne žele razvod, nije bilo nikakvog interesa ni energije za obnavljanje veze ili rad na njoj. Za Andreja, ključni problem u takvim slučajevima nisu bile svađe ili nesuglasice, već upravo ta tišina i odsustvo komunikacije – što je jasan znak da su svi pokušaji za obnavljanjem veze prestali i da je nada ugašena.
- On ističe da čak i sukobi i žestoke rasprave mogu biti korisni za brak, jer znače da postoji bar neka strast, neka želja za borbom i da je partnerima još uvek stalo do toga da se čuju i da utiču jedno na drugo.
Takav je bio slučaj sa parom Igorom i Svetlanom, koji su nakon mnogih nesuglasica i kriza potražili pomoć bračnog psihologa. Iako su njihovi problemi izgledali teški i neprelazni, oni su naučili ponovo da razgovaraju i postepeno obnovili svoju vezu. Razlika između njih i parova koji „žive kao komšije“ bila je upravo u tome što su Igor i Svetlana i dalje imali međusobne emocije, bilo pozitivne ili negativne, i želju za ponovnim povezivanjem.
Andrej tvrdi da je najveći i najopasniji neprijatelj braka upravo ravnodušnost. Kada partneri postanu potpuno ravnodušni jedno prema drugom, to je nesumnjiv znak da je brak već mrtav i da je njegova suština nestala.
On navodi i druge signale koji jasno upozoravaju na duboki raspad: odvojeni finansijski interesi i računi, potpuni gubitak intimnosti i fizičke bliskosti, nedostatak zajedničkih ciljeva i planova za budućnost, i, naravno, tišina i površinska komunikacija umesto dubokih razgovora.
- Ako se partneri više ne interesuju za međusobne živote, ako ne dele ni svoje svakodnevne radosti ni brige, niti svoje dublje želje i snove, onda je veza već prešla u fazu u kojoj nije moguće ponovo izgraditi emocionalnu povezanost i povjerenje.
Međutim, Andrej ističe da nije svaki brak vredan spašavanja i da razvod nije uvek poraz. U situacijama gde postoji zlostavljanje, nasilje, ponavljane prevare ili druga destruktivna ponašanja, razvod je zapravo oslobođenje i neophodan korak ka bezbjednijem i zdravijem životu.
U većini slučajeva koje on vidi, međutim, brakovi propadaju zbog suptilnijih, postepenih razloga – ljudi jednostavno prestanu da se trude, prestanu da se interesuju jedno za drugo i da ulažu u zajedništvo. Ako ne brinete o tome šta vaš partner oseća, ako vam nije stalo do toga šta misli ili kako je proveo dan, tada brak postaje samo puki suživot, bez ikakve emotivne dubine ili smisla.
Za Andreja, prava istina o stanju braka ne leži nužno u tome da li je bilo velikih prevara, finansijskih problema ili spoljnih izazova. Ona leži u pitanju da li oba partnera još uvek žele biti zajedno i da li su spremni da se bore za svoju vezu. Kada ta želja i volja nestanu, kada se borba pretvori u ravnodušno prihvatanje statusa cimera, tada je brak gotov, bez obzira na to koliko godina su proveli zajedno ili kako izgledaju spolja.
- Ova perspektiva, stečena decenijama posmatranja ljudskih drama, naglašava da je održavanje braka aktivan, svakodnevni izbor zalaganja i pažnje, a ne samo pasivno stanje u kom se dvoje ljudi nalaze.
