Nije rijedak slučaj da neka osoba uđe u pogrešan automobil misleći da je taksi ili da je u pitanju neko koga zna. To se desilo i mladoj ženi iz naše priče koja je nakon napornog posla pozvala taksi da je odveze kući. Napolju je padala jaka kiša i ona je ušla u auto koji je bio parkiran uz ivičnjak.

Greškom je sela u crni automobil misleći da je taksi: Tek kada su vrata zatvorena, shvatila je ko sedi pored nje

Radni dan za Emu završio se mnogo kasnije nego obično. Kao sekretarica u velikoj kompaniji navikla je da povremeno ostane duže, ali te večeri zgrada je već gotovo potpuno utihnula dok je ona završavala poslednje obaveze.

Napolju je u međuvremenu počelo nevreme. Kiša je snažno udarala po staklima, munje su povremeno osvetljavale ulicu, a voda je pretvarala gradske površine u mutne odraze svetala sa zgrada i automobila.

Kada je konačno ugasila računar, bilo je skoro deset uveče. Bila je iscrpljena i nije želela još dugo čekati u praznoj poslovnoj zgradi.

Preko aplikacije je naručila taksi. Na ekranu je videla da po nju dolazi crni automobil.

Gotovo u istom trenutku, nedaleko od glavnog ulaza zaustavilo se luksuzno crno vozilo.

Ema nije proverila registraciju. Nije pažljivo pogledala model automobila niti ime vozača. Podigla je torbu iznad glave kako bi se koliko-toliko zaštitila od kiše i potrčala prema vozilu.

Otvorila je zadnja vrata, sela, spustila torbu i bez gledanja prema vozaču izgovorila adresu.

„Dobro veče. Zelena ulica, broj dvadeset četiri.“

Automobil se nije pomerio.

Vozač ju je samo pogledao kroz retrovizor

Muškarac za volanom polako je podigao pogled prema retrovizoru. Posmatrao ju je nekoliko trenutaka, očigledno zbunjen činjenicom da je nepoznata žena bez pitanja sela na zadnje sedište.

Zatim ju je upitao da li je sigurna da treba biti upravo u tom automobilu.

Ema, umorna i uverena da razgovara sa taksistom, nije odmah shvatila smisao pitanja. Odgovorila je da jeste i zamolila ga da, ako može, vozi malo brže jer je imala dug dan.

Muškarac joj nije odgovorio.

Vozilo je i dalje stajalo ispred zgrade.

Tek tada je Ema uzela telefon i pogledala aplikaciju.

Na ekranu je jasno pisalo da je njen pravi taksi upravo stigao – ali sa druge strane ulice.

U trenutku joj je postalo jasno šta je uradila.

Već je krenula da se izvini i izađe.

Da je nekoliko sekundi ranije otvorila vrata, sve bi se verovatno završilo neprijatnim nesporazumom.

Međutim, upravo tada zadnja vrata otvorila su se sa obe strane.

Sa jedne strane seo je Aleks, sa druge Danijel Moreti

Sa leve strane u automobil je ušao mlađi plavokosi muškarac. Gotovo istovremeno sa druge strane seo je visoki tamnokosi čovek u crnoj majici.

Obojica su bila mokra od kiše.

Ema ih je pogledala naizmenično, prvo jednog, zatim drugog.

Prema priči, bilo joj je potrebno svega nekoliko trenutaka da shvati ko su.

Aleks i Danijel Moreti.

Njihova prezimena već je poznavala iz poslovnog okruženja. Radila je u jednoj od kompanija koje su pripadale njihovom širem poslovnom sistemu, a braća su se povezivala sa građevinom, hotelima, restoranima i skupocenim nekretninama.

Ali ono što je Emu zaista uplašilo nisu bili samo njihov novac i poslovni uticaj.

O njima su, prema priči, gradom kružile mnogo mračnije glasine. Posebno o Danijelu, starijem bratu, za kojeg su ljudi pričali da ne prašta izdaju i da može pronaći svakoga ko pokuša pobeći od njega.

Tek tada je početna sramota zbog pogrešnog automobila nestala.

Na njeno mesto došao je strah.

„Napravila sam grešku, samo me pustite da izađem“

Aleks je prvi progovorio.

Za razliku od Eme, koja je očigledno bila uznemirena, on je čitavu situaciju doživljavao gotovo zabavno.

„Oho, a ko nam je ostavio ovu lepoticu u automobilu?“

Ema nije želela duži razgovor. Brzo je objasnila da ih je pomešala sa taksijem, da njen pravi automobil čeka preko puta i da odmah želi da izađe.

Posegnula je prema vratima.

Ali Aleks se nalazio sa jedne strane, Danijel sa druge, pa više nije imala slobodan prolaz.

Počela je da ih moli da je puste.

„Molim vas, pustite me. Nisam ništa videla i nikome neću reći za naš susret.“

Njene reči pokazivale su koliko su glasine koje je ranije slušala već oblikovale njen strah. Nije ni znala da li postoji bilo šta što ne bi smela da vidi, ali je reagovala kao da je slučajnim ulaskom prešla granicu koju nije trebalo preći.

Danijel nije odmah odgovorio.

Samo ju je posmatrao.

To joj je bilo još neprijatnije od Aleksovih komentara.

Nije mogla proceniti o čemu razmišlja niti zašto je niko jednostavno ne pušta iz automobila.

Jedna kratka naredba promenila je situaciju

Ema je u tom trenutku i dalje verovala da će se vrata otvoriti i da će istrčati preko ulice prema pravom taksiju.

Danijel je, međutim, skrenuo pogled sa nje i obratio se vozaču.

Izgovorio je samo jednu reč:

„Vozi.“

Vozač je poslušao.

Automobil se pokrenuo i udaljio od poslovne zgrade.

Ema je kroz prozor mogla videti kako ostaje iza njih mesto na kojem je trebalo da uđe u taksi. Nekoliko trenutaka ranije bila je slobodna da samo izađe i pređe ulicu.

Sada više nije znala kuda ide.

Prema priči, niko joj nije objasnio zašto je Danijel odlučio da krenu dok se ona još nalazi između njih.

Do tog trenutka sve se moglo objasniti nesporazumom. Ona je ušla u pogrešan automobil, shvatila grešku i pokušala da ode.

Od trenutka kada je vozilo krenulo, situacija je za nju dobila sasvim drugačiji karakter.

Pitala je gde je vode, ali odgovor nije stigao

Napolju je i dalje padala jaka kiša. Brisači su se pomerali preko vetrobranskog stakla, dok se automobil sve više udaljavao od poslovne zgrade.

Ema je pokušavala da razume šta se dešava.

Nije znala odakle su Aleks i Danijel došli, koga je automobil prvobitno čekao niti zašto ih nije iznenadilo što je nepoznata žena već sedela unutra kada su stigli.

Još manje joj je bilo jasno zašto joj sada ne dozvoljavaju da ode.

Postavila je pitanje koje je u tom trenutku bilo jedino važno:

„Gde me vodite?“

Niko nije odgovorio.

Ni Aleks.

Ni Danijel.

Ni čovek za volanom.

Tišina joj je bila teža od bilo kakvog objašnjenja. Nije mogla znati da li pokušavaju da je zastraše, da li žele samo kratko da razgovaraju s njom ili postoji razlog zbog kojeg nije smela da izađe.

Sve što je nekoliko minuta ranije želela bilo je da se vrati kući u Zelenu ulicu broj 24, skine mokar kaput i završi dan.

Sada je sedela između dvojice muškaraca koje je poznavala samo iz poslovnog sistema i glasina koje su kružile gradom.

Njen pravi taksi ostao je iza njih.

Nije poznato zašto je Danijel naredio vozaču da krene, zbog čega nisu odmah pustili Emu da izađe niti da li je njihov postupak imao veze sa činjenicom da radi u jednoj od kompanija njihovog poslovnog sistema.

Takođe se ne otkriva da li se tokom vožnje dogodilo nešto drugo, koliko je ona trajala i kako se završila noć.

Upravo zbog toga nije moguće dodati nastavak koji izvor nije dao.

Poslednji poznati trenutak je jednostavan i uznemirujući: Ema sedi između Aleksa i Danijela Moretija, automobil se udaljava kroz pljusak, a na njeno pitanje gde je vode niko ne odgovara.

Nekoliko sekundi nepažnje bilo je dovoljno da se običan povratak s posla pretvori u situaciju koju Ema nije mogla kontrolisati.

Da je proverila registraciju, verovatno bi sela u taksi sa druge strane ulice i taj dan bi završio kao svaki drugi iscrpljujući radni dan.

Umesto toga ušla je u automobil ljudi čija je imena već znala, ali koje nikada nije očekivala sresti na taj način.

“`