Empatija je jako važno ljudsko osjećanje a ljudi je danas pokazuju sve manje i većina gleda samo svoju dobrobit. Međutim svako naše djelo nam se vrati kad tad i dobro ali i loše.
U starom dijelu grada nalazio se restoran poznat po ćevapima i gazdi koji je svaki zalogaj brojao. Edo je bio čovjek koji nije trpio da mu netko zauzima mjesto bez narudžbe. Tamo je kao konobar radio Huso, tihi udovac koji je petnaest godina služio goste i od male plaće izdržavao kćer studenticu. Teške zime, kada je snijeg dopirao do koljena, u restoran je svake večeri dolazio mršav i blijed momak. Naručio bi samo čaj, najjeftinije na jelovniku, i satima sjedio u mračnom kutu zatrpan knjigama iz medicine. Učio je. Grijao se. Jakna mu je bila tanka, a ruke crvene od hladnoće.
Huso je vidio tu muku. Vidio je i glad u momkovim očima kad bi prolazio s pladnjem punim mesa za drugim stolom. Jedne večeri, dok je gazda bio odsutan, načinio je pun tanjir tople juhe, dodao dvije kriške kruha i odnosi momku. Rekao mu je neka jede, kuća časti. Momak se predstavio kao Damir.
Upravo je položio anatomiju, ali nije jeo od jučer. Huso mu je rekao samo neka jede i uči – bit će on veliki doktor. Tako je postao njihov ritual. Huso bi, rizikujući posao, donosio topli obrok, a Damir bi učio.
- Jedne večeri gazda ih je zatekao. Razbjesnio se, povisio glas pred svim gostima. Rekao je Husu da njegov restoran nije humanitarna organizacija i istog trena mu uručio otkaz. Natjerao ga je da izađe na snijeg, bez posla, bez otpremnine, ponižen pred svima. Damir je istrčao za njim, preklinjao ga da mu oprosti. Huso mu je rekao da nije kriv. Samo neka uči i završi školu – to će mu biti najveća zahvala. Prošlo je deset godina.
Teško desetljeće za Husa. Razbolio se, nitko nije htio zaposliti starog i sporog konobara. Živio je od socijalne pomoći, jedva plaćao lijekove. Njegova kćerka ga je posjećivala kad bi stigla, ali borba za svakodnevnicu bila je sve teža.
Jednog dana ugledao je oglas. Velika moderna klinika tražila je noćnog čuvara. Plata je bila dobra. Huso je obukao jedino čisto odijelo, izlizano na laktovima, i zaputio se na razgovor. Zgrada od stakla i mramora ulijevala mu je strahopoštovanje. Sekretarica ga je pogledala sažaljivo i najavila direktoru. Ušao je u uredu i tiho predstavio. Rekao je da zna da je star, ali da je pošten i da mu je posao prijeko potreban. Čovjek za stolom sjedio je okrenut leđima. Polako se okrenuo. Imao je naočale i urednu bradu, ali oči – one umorne, ali oštre oči – Huso je prepoznao istog trena. Bio je to Damir. Onaj isti klošar za kojeg je riskirao posao.
Huso je ostao bez daha. Kapa mu je ispala iz ruku. Damir je ustao, zaobišao stol i potrčao starcu u zagrljaj. Stisnuo ga je jako, kao oca kojeg nije vidio godinama. Rekao mu je da ga je tražio, ali da su mu rekli da se odselio. Huso je objasnio da ga je život pritisnuo – bolest, neimaština. Zato je došao pitati za posao čuvara.
Još može raditi, noćna smjena mu ne smeta. Damir se nasmijao kroz suze. Rekao mu je da je taj posao već popunjen. Huso je razočarano spustio pogled i krenuo prema vratima. Tada ga je Damir zaustavio. Rekao mu je da nije shvatio – nije dobio posao čuvara jer to nije posao za njega.
Odveo ga je do prozora i pokazao na veliku kantinu u prizemlju klinike. Treba mu upravnik restorana za pacijente i zaposlene. Netko tko će paziti da hrana bude domaća, topla i da nitko iz bolnice ne izađe gladan ako nema novca. Jedini zadatak jest da bude ono što je bio Damiru – čovjek. Huso je rekao da nema školu za direktora, a Damir mu je odgovorio da ima školu života.
Dao mu je ključeve svog stana koje ne koristi i rekao neka više nikad ne skida kapu pred njim. Pred ljudima kao što je Huso, svi ostali trebaju stajati mirno. Danas je hrana u kantini klinike najbolja u gradu. A za jednim stolom u kutu često se vidi direktor i stari upravnik kako jedu juhu i smiju se. Dokaz da se dobrota, kad-tad, vrati na ista vrata na koja je i izašla.
