Postoje ljudi koji misle da su bolji od drugih samo zato što su bogati i imaj neki povlašteni društvenu status. To nije pojava savremenog društva nego je čini se oduvijek tako bilo.
Pijačni dan u varoši bio je vreo i prašnjav, a na trgu su se smenjivali ljudi, svi žureći da završe sa svojim poslovima. Trgovac Bogdan, najmoćniji čovek u kraju, jahao je kroz gužvu na svom veličanstvenom crnom pastuhu, Vranacu. Bio je to konj čija je griva sijala u sunčanoj svetlosti, a njegova pojava odisala je moći. Bogdan je bio izuzetno bogat, a svi su ga poštovali i bojali se. Nosio je svilene košulje i zlatne prstenove, a na njegovoj grani je visio težak zlatni lanac. Svi su se sklanjali sa puta dok je on prolazio, jer je bio poznat po tome što je držao dugove mnogih meštana i nije se ustručavao da uzme njihove kuće ako nisu mogli da vrate dug.
Na ivici trga, u prašini, sedeo je mali dečak, Savo, siroče koje je živelo od milostinje. Nikada nije video tako lepu životinju kao što je Vranac. Konj je bio impozantne građe, a njegova griva bila je upletena u srebrne niti, odražavajući luksuz i moć svog vlasnika. Savo je bio opčinjen lepotom konja i, zaboravljajući na svoje siromaštvo, prišao je ivici puta. Njegova mala prljava ruka pružila se ka konju, želeći da dotakne tu svilenu dlaku na njegovom boku.
Bogdan je primetio dodir. Pogledao je prema dečaku sa gađenjem, zgrožen što neko siromašno dete, bez imovine, nepoštivajući njegovu imovinu, dodiruje njegovog dragocenog konja. Njegov bes je eksplodirao, a bez razmišljanja je podigao svoj štap za jahanje i snažno udario dečaka po ramenu i glavi. Savo je pao na tlo, jauknuo od bola, dok je krv počela da mu curi niz čelo. Bogdan je nastavio da viče na njega, nazivajući ga fukarom i ponižavajući ga pred svim prisutnim.
- No, nešto se iznenadno dogodilo. Vranac, plemenita životinja koja je osetila dečakov dodir i ubrzo nakon toga videla surovost svog gospodara, nije mogla da izdrži. Konj je naduo grivu i snažno je zarzao. Zapeo se na zadnje noge i naglo ritnuo, izbacujući Bogdana iz ravnoteže. Bogdan je poleteo kroz vazduh i pao snažno na oštro kamenje. Svi su stajali i gledali kako najmoćniji čovek u kraju leži u prašini, krv mu je šikljala iz rane na nozi, a strah u njegovim očima postao je očigledan.
Ljudi su stajali, nijemo posmatrali, ali niko nije prišao da pomogne. Razgovori među ljudima su počeli, a šapat je odjekivao u vazduhu. Niko nije smeo da pomogne Bogdanu, jer su svi dobro znali ko je on i šta je radio. Mnogi su šaputali o tome da je ovo božija kazna za njega, da je Bog poslao Vranac da ga kazni za sve loše što je učinio. Bogdan je bio okružen mržnjom, a videlo se da će iskrvariti pred svima.
Međutim, tada se dogodilo nešto neverovatno. Iz gomile je izašao Savo, drhteći, sa suzama u očima, ali sa odlučnošću na licu. Prišao je Bogdanu i spustio se pored njega. Zgrabio je svoju prljavu košulju i počeo da veže čvor iznad Bogdanove rane, pokušavajući da zaustavi krvarenje. Bez obzira na sve što je pretrpeo od Bogdana, Savo nije okrenuo leđa, nije bežao. On je, uprkos svim nepravdama, bio spreman da pomogne.
Bogdan je bio šokiran. Nisam mogao da veruje da ga je dečak, koga je toliko ponižavao, sada spasavao. Savo nije odgovarao na njegove reči, sve dok nije tiho rekao da boli i njega. “Boli i mene, gazda,” rekao je dečak, tiho, ali odlučno, “ali moj djed je govorio da se na zlo ne vraća zlim, jer onda mrak nikad ne prolazi.” Čitava gomila je počela da se kreće. Neko je potrčao po doktora, dok su drugi doneli vodu. Savo je ostao pored Bogdana, držeći mu ranu, sve dok pomoć nije stigla.
Iako je Bogdan preživeo, nešto u njemu se slomilo. Oporavak je trajao dugo, ali se promenio. Ožiljak na njegovoj nozi nije bio samo fizički; ostao je kao podsećanje na dan kada je izgubio sve što je imao. Bio je osramoćen, ali ponovo je živeo.
Mjesec dana kasnije, Savo je sedeo ispred napuštene kolibe u kojoj je spavao. Čuo je topot kopita. Pogledao je i video Vranaca, sada bez sedla, uzde su bile u rukama samog Bogdana. Trgovac je šepao, oslanjajući se na štap, ali ovaj put nije bio onaj sa kojim je tukao, već običan drveni štap.
Bogdan je stao ispred dečaka i iz džepa izvadio ključ od svog magazina, tešku metalnu stvar, i pružio je dečaku. “Treba mi ortak,” rekao je. “Neko ko ima srce.” Bogdan je gledao dečaka i nastavio: “Vranac ne da nikome da ga jaše otkako me zbacio, ali mislim da tebe čeka.”
Vranac je bio dečakov. Zaslužio je ga onim dodirom, nežnošću i dobrotom. Savo je odrastao u najvećeg i najpoštenijeg trgovca kojeg je kraj ikada video. A Bogdan je naučio vrednost ljubaznosti, zahvalnosti i snage koja dolazi od onih koje ste povredili.
