Empatija je osobina koju bi trebao imati svaki čovjek. U današnje vrijeme kada većina ljudi gleda samo sebe i svoju korsti lijepe geste prolaze neopaženo ali ih i dalje ima.
Baka Stana je živela u staroj kući koja je bila nagnuta, kao da se poklanja vremenu. Kuća je bila starija od nje same, a njen miris je bio pomešan sa dunjama, bosiljkom i starim drvenim podovima koji su škripali pod svakim njenim korakom. Živela je sama, jer su joj deca i muž davno umrli. Ostavila je iza sebe život pun uspomena i nadu da će umreti u svojoj kući, u tišini i samoći, na miran način.
Njena jedina imovina bila je mala ušteđevina koju je čuvala u staroj limenoj kutiji, skrivenu u dnu ormara. To je bila njena rezerva za sahranu, novac koji je skupljala godinama. “Neću biti teret opštini,” govorila je sebi. “Hoću da imam dostojanstvenu sahranu.”
Baka Stana je živela skromno, gotovo neprimetno, u selu gde su ljudi prolazili, ali se nisu zadržavali. Jedina osoba kojoj je svaki dan posvećivala pažnju bila je njen komšija Milan. Milan je bio dobar čovek, ali život ga je stiskao. Imao je troje male dece i ženu koja nije radila, a on je nedavno izgubio posao. Zima je dolazila, a dugovi za struju su se gomilali. Milan je jedva spajao kraj s krajem. Jednog dana, Stana je videla da su kola elektrodistribucije parkirana ispred Milanove kuće. Videla je kako Milan kleči pred radnicima, moli ih da ne seku struju jer bi to značilo kraj za njegovu decu. Radnici su odmahnuli glavom i počeli se penjati na banderu. Milan je sleteo na stepenice, pokrivši lice rukama, dok su iz njegove kuće dopirali zvuci plača dece.
- Stana je gledala kroz prozor, srce joj je bilo ispunjeno tugom. Zamišljala je hladnu zimu, mrak u kojem bi Milanova deca živela bez struje. U tom trenutku, ona nije razmišljala o svom novcu. Njena kuća je bila siromašna, ali je osećala kako njena ušteđevina može pomoći. Brzo je otišla do svog ormara, izvadila kutiju i razmotrila novčanice. Skupljala je svaki dinar godinama, sve sa željom da bude sigurna kada dođe njen kraj. Ali sada je to sve izgledalo beznačajno. Uzela je sve. Uzela je svaki dinar i odlučila da pomogne Milanu. Iako je znala da je novac koji je skupljala za svoju sahranu, njena želja da pomogne bila je veća.
Izašla je iz kuće, obučena u tanki šal, i otišla prema Milanovoj kući. Kucala je na vrata, i kada je Milan otvorio, gledao je u njene oči punih suza, pomalo iznenađenim pogledom. Bez reči, Stana mu je pružila svežanj novčanica. Milan je bio u šoku. “Ne, bako,” rekao je, “ovo je previše. Ovo je tvoje za sahranu.” Stana mu je tiho odgovorila: “Bolje da ja umrem kao pas, nego da tvoja deca žive kao psi u mraku.” Milan je bio nemoćan. Znao je da ne može da odbije. Požurio je prema radnicima, platio im dug i sa olakšanjem gledao kako struja ostaje uključena.
Nekoliko dana kasnije, vest o Staninoj velikodušnosti proširila se kroz selo. Ljudi su počeli da je osuđuju. Smeštali su je u kutiju u svojim glavama, nazivajući je “ludom” i rugali joj se iza leđa. “Sad nema ni za sanduk,” govorile su žene na pijaci. “Tako joj i treba, kad se pravi važna.” Stana je čula te komentare. Bolelo je, ali nije se pokajala. Zima je bila hladna, bez dovoljno drva za ogrev, sa oskudicom hrane. Stana je bila iscrpljena, svesna da verovatno neće preživeti zimu. Pomirena sa svojim krajem, ležala je u krevetu i čekala da je obuzme groznica.
I tada, jednog dana, dogodilo se nešto što nije mogla da očekuje. Kamion je stao ispred njene kuće. Komšije su izašle, zapanjene. Radnici iz kamiona počeli su da iznose stvari – novi šporet na drva, frižider, dušek, drva za ogrjev. Dvorište koje je do juče bilo prazno i blatnjavo, sada je bilo ispunjeno bogatstvom. Stana je, pomerajući se sa kreveta, prišla prozoru, verujući da halucinira zbog groznice. Izašla je na trem i upitala: “Šta je ovo? Greška. Ovo nije moje.” Radnik je prišao i rekao joj da nema greške. “Ovo je za vas. Plaćeno u celosti.” I izvadio je veliku belu kovertu sa zlatnim pečatom. “Ovo je najvažnije.”
Stana je otvorila kovertu. U njoj je bio ugovor sa pogrebnim preduzećem. Sve je bilo plaćeno – od najlepšeg sanduka, preko mermernog spomenika, do opela i cveća. “Ali ko je ovo poslao?” pitala je, uplakana. Radnik je odgovorio: “Jedan od radnika na banderi je video vašu velikodušnost i ispričao to vlasniku. Gazda je rekao: ‘Žena koja je spremna da umre kao sirotinja da bi drugi živeli kao ljudi zaslužuje da živi kao kraljica.’”
Milan, njen komšija, stajao je u gomili. Plakao je, obuzimao Stanu i govorio kako je znao da će se nešto dobro dogoditi. Komšije koje su je ismevale, sada su pognule glave. Stana, žena koju su smatrali ludošću, sada je bila bogatija od svih njih – ne samo u materijalnom smislu, već i duhovno.
Radnici su doneli nameštaj, naložili vatru u novom šporetu i napunili frižider hranom. Te večeri, Stanina kuća bila je najtoplija i najsvetlija u selu. Iako nije umrla te zime, ona je doživela čudo – sigurna i voljena. Na kraju, njen život, ispunjen velikodušnošću i ljubavlju, postao je najlepši dar koji je mogla dobiti.
