U svijetu vlada velika nepravda i dok postoji mala grupica ekstremno bogatih ljudi veliki broj živi u totalnom siromaštvu i ponekad nemaju ni za jedan obrok u danu.
Amra je svakog jutra prolazila pored pekare “Saraj”, osjećajući miris sveže pečenog hleba, što joj je bio i blagoslov i prokletstvo. Dok je vodila svoja dva mala sina u školu, njeno srce je bilo ispunjeno tugom, a stomak praznina. Nakon što je njen muž poginuo na gradilištu pre godinu dana, Amra je vodila tihi rat sa siromaštvom. Iako je radila kao čistačica na crno, novca nikada nije bilo dovoljno za kiriju, struju i hranu za tri usta.
Pekara “Saraj” bila je vlasništvo Hamze, krupnog čoveka poznatog po svom strogom karakteru i beskompromisnosti prema radnicima. Amra je svakog dana ulazila u pekaru, držeći poslednje kovanice u znojnoj ruci, i kupovala polovinu hleba. Hamza bi je usluživao bez reči, sa teškim i neprozirnim pogledom koji joj je davao osećaj da je još manja i nevažnija.
Ali ona je imala svoju tajnu. Svako jutro, dok je Hamza pakovao hleb, Amra bi, u gužvi, po brzini uzela jednu kiflu i sakrila je u široki rukav svog starog kaputa. Ta kifla bila je jedini doručak za njenog mlađeg sina Tarika, koji je bio slabokrvan i često gladan. Amra je to radila svakog dana, osećajući se kao najgora osoba na svetu, ali zvuk Tarikovog stomaka koji je zavijao od gladi bio je jači od njene savesti.
- To je trajalo dve nedelje, ali Amra nije imala izbora. Činilo joj se da je to jedini način da prežive. Međutim, sve se promenilo jednog kišnog petka, kada je Amra ušla u pekaru. Iako nije bilo mnogo ljudi, ona je osećala užasnu napetost. Kiša je padala, hladna i uporna, a Amra je bila mokra do kože. Tada je videla savršenu zlatnu kiflu na ivici korpe. Pružila je ruku da je uzme, ali u tom trenutku, čelični stisak se zatvorio oko njenog ručnog zgloba. Hamza ju je uhvatio.
Pogledao je u nju, glas mu je bio dubok kao grmljavina dok je rekao: “Mislila si da ne vidim?” Amra je vrisnula i ispustila kiflu. Srce joj je bilo u grlu, a panika je preplavila njeno telo. Hamza je nastavio, govoreći da je ona kradljivica, da je sve to vidio prethodnih dana i da mu nije jasno kako može to da radi. U trenutku je vukao Amru prema vratima, spremajući se da je izbaci napolje, da je osramoti pred svima. Ipak, u poslednjem trenutku, Hamza je skrenuo s puta i odveo je iza pulta, u svoju kancelariju. Tamo je zaključao vrata i sjeo ispred nje, brišući brašno s ruku.
Amra je bila slomljena, čekajući da je kazni. Međutim, Hamza je napravio nešto što nije očekivala. Umesto da je osramoti, on je uzeo drveni okvir za slike i okrenuo ga prema njoj. Na slici je bila žena, mršava, u marami, koja je držala malog dečaka pred trošnom barakom. Hamza joj je rekao da je to bila njegova majka Rahima, a mali dečak na slici bio je on. Opisao je kako su on i njegova majka živeli u bedi, gladovali i krali da bi preživeli. “Ona nije imala nikoga”, rekao je, “i moja majka je krala kifle, upravo kao što ti to radiš, samo da bi mene nahranila.”
Hamza je zatim otvorio vrata i pozvao radnicu da donese veliku vreću s hranom: kiflama, hlebom, jogurtima. Stavivši vreću u Amrino krilo, rekao je: “Ovo je za tebe i tvoje dete. I ne brini, neću ti naplatiti.” Amra je počela plakati, osećajući olakšanje, ali i nevjericu. Pokušavala je da mu se zahvali, ali Hamza je samo rekao: “Nikada više ne kradi.” Zatim joj je ponudio posao u pekari, kao pomoćnu radnicu. “Od sutra dolaziš kao radnica, plata je redovna, osiguranje je plaćeno, a svaki dan imaš pravo na vreću hrane za decu”, rekao je.
Amra je prihvatila posao, a njeno srce bilo je ispunjeno zahvalnošću i ponosom. Zamišljala je kako će od sada moći da brine o deci bez straha od gladi. Toga dana, Hamza nije uhvatio kradljivicu; uhvatio je priliku da izleči rane svog detinjstva, spasivši Amru i njenu porodicu.
