Učiniti neko dobro djelo prema osobi kojoj to u nekom trenutku znači sve se obično vrati stostruko, baš kao što se desilo u našoj priči koju vam danas donosimo.
Bilo je to najhladnije popodne zime, kada je sneg padao u tišini, prekrivajući sve u svojoj stisci, a vetar je donio miris mraza. Sneg je padao sa neprekidnom upornošću, omotavajući dvorište, dok je hladnoća prodirala kroz sve pukotine visoke vile na uzvišenju. Mira, kućna pomoćnica, čistila je mermerni pod u predsoblju, njenim umornim rukama, naviknutim na svakodnevne obaveze. Radila je tiho, posvećena poslu, ali njene misli su bile daleko od hladnog prostora koji je svakodnevno sređivala.
Dok je razmišljala o svakodnevnim brigama, ugledala je nešto što je gotovo zaledilo krv u njenim žilama. Na kapiji, bled i mršav, stajao je dečak. Njegove cipele su bile poderane, a ruke su mu bile plave od hladnoće. Izgledao je tako nemoćno u toj hladnoći, bespomoćno, i Mira je znala da nije mogao biti tu slučajno.Bez da je i pomislila na posledice, Mira je izletela iz kuće. Obula je kaput preko svoje uniforme i potrčala ka njemu, srce joj je bilo ispunjeno saosećanjem, znala je da ne može da ga ostavi napolju, a sneg je padao u sve jačoj gustini. Kada je došla do njega, videla je da nije imao snage ni da govori. Iako je pokušavao da se osmehne, oči su mu bile ispunjene tugom i hladnoćom.
„Dušo, šta radiš ovde?“ pitala je, grgljavim glasom, jedva verujući da vidi ovo pred sobom.„Samo… samo sam hteo da pitam, ima li možda hleba?“ drhtavim glasom rekao je dečak, koji je pokušavao da pronađe nadu, ali u njegovim očima bilo je previše tuge da bi to bilo samo pitanje hrane.Mira je bila svesna toga da je gazda, gospodin Novak, bio vrlo strog, posebno prema onima koji su “upadali” u njegov dom, pogotovo deci koja prose. Njegovo nepopustljivo ponašanje je bilo poznato svima u okolini, i Mira je znala da bi mogla da izgubi posao ukoliko je gospodin Novak saznao za ovo. No, srce joj nije dopuštalo da ga samo tako napusti. Nije imala mnogo vremena da razmišlja, pa je brzo reagovala. Pogledala je oko sebe i bila srećna što nije bilo nikog u blizini. Zatvorila je vrata za sobom i brzo je odvela dečaka u kuću.
- Dala mu je ćebe, umotala ga, i ubrzo mu sipala supu u duboku porcelansku činiju. Sedeći naspram njega, Mira je posmatrala dečaka kako jede. Jeo je polako, kao da ne može da veruje da se to zaista dešava. Njegov pogled je bio zamućen zahvalnošću, dok su suze bile gotovo vidljive na ivicama njegovih očiju. Mira je sedila i nije želela ništa da pretera — samo je želela da ga zadrži u tom trenutku mira, daleko od hladnoće i bola koji je nosio.
Ali tih nekoliko minuta mira nisu potrajali. Brzo je začula poznati zvuk automobila kako ulazi u dvorište. Mira je podigla pogled, srce joj je bilo stegnuto, kao da je znala šta sledi. Zvuk motora bio je sve glasniji, dok je auto dolazio bliže. Mira je stajala, a krv joj je bila zaleđena. Gospodin Novak se vraćao.
Dečak je polako podigao pogled, shvatajući ozbiljnost situacije, a Mira je panično shvatila da mora da ga sakrije. Tiho mu je šapnula: „Sine, brzo, sakrij se ovde, iza frižidera, molim te. Samo dok gazda ne prođe.“Dečak je poslušao, i Mira je žurno počela da uklanja sve tragove da se ništa nije desilo. Hvatala je umerene pokrete, panično pokušavajući da izbegne da izda bilo šta što bi moglo da oda sve što je učinila.Vrata su se otvorila, i ušao je gospodin Novak. Visok, ozbiljan, u crnom kaputu, hodao je sigurno, a pogled mu je bio takav da su svi izbegavali bilo kakav kontakt. Mira je ostala bez reči, gledaći ga u oči, dok se srce u njenim prsima borilo sa strahom.
„Miro,“ rekao je dubokim glasom, „zašto su vrata kuhinje otključana? I zašto osećam miris hrane kad sam rekao da niko ne kuva dok ne dođem?“Mira nije mogla da odgovori. Njene reči su bile kao zalemljene. Na trenutak je bila paralizovana strahom. Ali onda je odjednom shvatila da mora da se suoči sa situacijom. Stisnula je ruke, pogledala ga i izgovorila: „Gospodine… ja… videla sam dete napolju. Bio je gladan, smrzao se… Nisam mogla… nisam mogla da ga ostavim.“Novakov pogled je na trenutak postao bezizražajan. Okrenuo se prema frižideru, ali u tom trenutku, dečak je izvirio iz svog skrovišta. Pogledali su se. Mira je drhtala, a srce joj je bilo skoro stalo.„I ti si taj mali uljez?“ upitao je Novak tiho. Nije bilo besa u njegovom glasu, samo mirno saznanje.
Dečak je klimnuo glavom, njegov glas je bio stidljiv, ali iskren. „Izvinite, gospodine. Samo sam hteo da jedem.“U prostoriji je zavladala tišina. Mira je skupila hrabrost. „Molim vas,“ rekla je. „Ako treba da me otpustite, uradite to. Samo nemojte njega kažnjavati. Dete je.“Novak je ćutao. Njegov pogled se promenio. Prišao je dečaku, spustio se na kolena i rekao tiho: „Kako se zoveš?“„Nikola,“ odgovorio je dečak.Novak je zastao i tiho ponovio ime: „Nikola… I koliko imaš godina?“„Devet,“ odgovorio je dečak.Novak se okrenuo i naslonio ruku na sto. Pogledao je u prazno, a zatim je rekao sa zadrhtalim glasom: „Miro, ovaj dečak… ima oči mog brata.“
Mira je gledala u njega sa zapanjenjem, shvatajući da Novak govori o svom bratu, koji je pre deset godina poginuo u saobraćajnoj nesreći. Rešila je misteriju koja je toliko dugo bila skrivena. Onda je Novak spustio pogled i rekao dečaku: „Ako se prezivaš Jovanović, onda… ti si moj bratanić.“Dečak je klimnuo glavom. „Mama mi je rekla da se prezivam Jovanović. Ali umrla je pre dve godine.“Novak je kleknuo i snažno zagrlio dečaka. Suze su mu počele da klize niz lice. Bilo je to kao da pokušava da nadoknadi izgubljene godine.
„Nikola,“ šapnuo je, „više nikada nećeš biti gladan. Nikada.“Kasnije tog dana, Mira je stajala na pragu, spremna da napusti kuću, misleći da će ipak izgubiti posao. Ali Novak joj je prišao i rekao: „Miro, danas si uradila nešto što ja nisam uspeo deset godina. Našla si ga. Spasila si ga. I ako ikad neko zasluži da ostane ovde, to si ti.“Mira je pokušala da sakrije suze. „Samo sam uradila ono što bi svaka majka uradila,“ rekla je tiho.„Ne,“ odgovorio je, „uradila si ono što bi svaka dobra duša uradila. A to je mnogo ređe.“
Mesecima kasnije, vila nije bila ista. Zidovi su bili ispunjeni dečjim crtežima, smehom i životom. Nikola je trčao hodnicima, a Novak je prvi put posle godina delovao kao čovek, a ne kao hladan poslovni magnat. Mira je ostala da radi u kući, ali sada ne kao sluškinja — već kao deo porodice.
