Postoje brakovi u kojima supružnici nisu ravnopravni i u kojima muž svoju suprugu tretira bez imalo poštovanja kao služavku i kao nekoga ko mu uvijek treba biti na raspolaganju.
Galina je godinama bila žena koja je nesebično davala sebe, stavljajući svoju porodicu na prvo mesto, gubeći iz vida vlastite potrebe i želje. Kao medicinska sestra, majka i supruga, njen život je bio ispunjen brigom o drugima, uvek podređena potrebama svog muža Sergeja i sina Miše. Živela je svakodnevicu koju je gradila u tišini, pokušavajući da zadovolji sve i svakoga, često na štetu sebe. Sa strane, njen život je delovao idealno, a ona je verovala da je to dovoljno. Ali duboko u sebi, Galina je znala da nešto nije u redu, i da nije imala prostora za sebe u tom svetu koji je sama stvorila.
Jednog dana, nakon duge smene u bolnici, Galina je osedila iscrpljenost i želju da pronađe mir. Bila je umorna od života, od toga da stalno daje, a da ništa ne dobija zauzvrat. Tog dana, odlučila je da se vrati kući ranije, da se opusti uz svog sina, da pobegne od stresa i buke svakodnevnog života. I dok je išla prema svom domu, instinktivno je osetila da nešto nije u redu, a kad je nazvala Sergeja, njegov odgovor bio je napet, gotovo neprirodan.
Kada je stigla kući, našla je tišinu koja je prekrila sve. Miša, njen petogodišnji sin, sedeo je na kauču, uplašen i drhtav. Njegovo lice bilo je crveno od plača, a oči su mu bile preplavljene strahom. Galina je ubrzo primetila crvene tragove na njegovim zglobovima, jasne otiske prstiju, i znala je da nešto strašno mora da se desilo. Uplašen, Miša joj je ispričao šta se dogodilo. Njegova baka, Galinina svekrva Valentina, nasilno ga je povukla zbog toga što nije hteo da spava popodne, ostavljajući ga s tragovima na ruci. Galina je bila šokirana i slomljena, ne samo zbog fizičkog nasilja, već i zbog emocionalne traume koju je njen sin pretrpeo.
- Nije bilo vikanja, nije bilo uzvika, samo je tiho i odlučno izgovorila: „Spakujte svoje stvari i napustite moj stan. Odmah.” Bio je to trenutak potpune odluke, trenutak u kojem je Galina shvatila da njeno dete i njena porodica dolaze na prvo mesto. Bez obzira na sve, nije dozvolila nasilje u svom domu. Valentina, njena svekrva, optuživala ju je za nepravednost, dok je Sergej stajao po strani, šokiran i zbunjen. Iako nije reagovao kako je Galina želela u tom trenutku, kasnije je shvatio da nije bio dovoljno odlučan kada je trebao da je podrži.
Galina je postavila granice, ne samo zbog zaštite svog sina, već i da bi ponovo preuzela kontrolu nad sopstvenim životom. Od tog trenutka, promenila je brave na svim vratima. Ni ona, ni Miša, nisu više smeli biti izloženi manipulacijama i zlostavljanju. Galina je počela da postavlja jasna pravila. Kontakt sa bakom je bio moguć samo uz prisustvo roditelja, svaki znak agresije bio je razlog da se prekine svaki kontakt, a emocionalna sigurnost njenog sina bila je najvažnija.
Tih dana Galina je shvatila da nije samo obnovila granice, već je obnovila i svoju unutrašnju snagu. Više nije bila žena koja je tiho podnosila sve i svima ugađala. Postala je žena koja je postavila sebi granice i koja je naučila da sebe stavlja na prvo mesto, pre nego što bilo ko drugi ima pravo da odlučuje o njenoj sreći. Nisu joj trebali komplimenti, ni novac, ni status da bi shvatila da prava ljubav ne dolazi iz očekivanja drugih, već iz poštovanja koje sebi poklanjaš.
Nekoliko meseci kasnije, Galina je nastavila da živi sa Mišom, u domu ljubavi, sa jasnim granicama koje su joj omogućile da sa sinom stvori sigurno okruženje. Stefan je počeo da dolazi povremeno, pomagao je i trudio se da bude otac, iako je znao da nije bilo lako izgraditi poverenje nakon svega što je učinio. Njegova majka nije pokazala ni najmanji znak kajanja, a Galina je odlučila da je najbolje da se njihova putanja razdvoji.
Mila, njena ćerka, rasla je u domu u kojem je ljubav bila najvažnija, a ne materijalni luksuz. Galina je postavila temelje života u kojem su poštovanje, ljubav i sigurnost bili na prvom mestu. Naučila je vrednu lekciju: da porodicu ne čine naslednici, već poštovanje i međusobno poverenje. Nije joj bilo potrebno da Stefan i Ivana dožive svoju propast da bi ona bila srećna. Bilo joj je dovoljno da svaki dan bude uz svog sina i svoju ćerku, da zna da u njihovom domu ljubav nije merena polom deteta. U tom domu, ljubav je bila najvrednija stvar.
