Svi koji nemaju dovoljno novaca nisle da bi bili puno sretniji da su bogati i da bi to riješilo njihove probleme.Međutim postoje neke stvari koje se novcem ne mogu kupiti.
Adrian Cole je bio tipičan predstavnik uspešnog biznismena. Njegovo ime bilo je povezano s luksuzom, prestižem i bogatstvom, a njegove staklene nebodere su krasili horizont grada. Svi su ga poznavali kao čoveka koji ima sve – imanje, novac, moć, ali iz dana u dan, u njegovom životu nedostajalo je nešto ključnije od svega toga – ljubavi i pažnje prema njegovoj deci.
Odrasli su u okruženju u kojem su imali sve materijalne stvari, ali u kojem je njihova emocionalna praznina bila sve očiglednija. Njihova majka je preminula nekoliko godina ranije, a ona praznina koju je ostavila bila je nemoguća da se popuni. Jedina osoba koja je ostala da pomaže bila je sobarica Rosa.
Rosa je bila mlada žena koja je radila tiho, neupadljivo, uvek je bila tu, ali nikada nije bila u centru pažnje. Adrian je nikada nije zaista video. Bilo je kao da ona nije postojala, osim kao praktična i odgovorna osoba koja je obavljala svoj posao. I dok je ona čuvala njegovu kuću, decu i svaki detalj u njenom životu, on je bio zauzet svojim poslovima, sastancima i poslovnim ugovorima, potpuno zaboravljajući na ono što je zaista važno.
- Jednog popodneva, dok se vraćao kući ranije nego obično, Adrian je primetio nešto što ga je potpuno izbacilo iz ravnoteže. Kad je otvorio vrata svoje kuće, čuo je glasove koji nisu bili uobičajeni. Zamišljajući da je to samo još jedna obična večera, ušao je i krenuo prema trpezariji. Međutim, prizor koji ga je dočekao bio je sasvim drugačiji. Na podu, među šerpama i posuđem, deca su sedela zajedno sa Rosom, igrajući se i smejuci. Ona nije bila samo sobarica – ona je bila njihova učiteljica i prijateljica. Držala je varjače u rukama, kao da je ona jedina koja je znala kako da unese radost i toplinu u kuću.
Deca su bila u savršenoj harmoniji sa Rosom, smejući se, igrajući, i pevajući pesmu koju su sami smislili. Adrian je bio zbunjen, ali i pogođen prizorom. Nije mogao da veruje da je neko izvan njegove porodice bio tu za njegovu decu na način na koji on nikada nije bio. Njegova deca su ga pogledala, srećna, govoreći da Rosa imitira njihovog pokojnog majku prilikom pečenja palačinki i pričanja priča. Nije mogao da shvati, a srce mu je bilo ispunjeno tugom i žaljenjem što nije primetio koliko su mu deca zapravo bila usamljena.
Na trenutak je stajao u tišini, gledajući ih. U tom momentu je shvatio sve što je propustio. Nije bila samo sobarica. Rosa je bila više od toga – bila je osoba koja je uložila ljubav, pažnju i brigu koju on, sa svim svojim bogatstvom, nije mogao pružiti svojoj deci. Bilo je to u tom trenutku kada je pomislio da je prava vrednost života u tome da se razmišlja o stvarima koje novac ne može da kupi.
Kada je Rosa, zbunjena i uplašena, počela da se izvinjava što je učinila nered, on ju je prekinuo. “Nemoj da se izvinjavaš,” rekao je. “Shvatio sam koliko dugo nisam čuo ovu vrstu smeha u ovoj kući.” To su bile reči koje su otvorile srce koje je do tada bilo zatvoreno prema svemu što je bilo ljudsko i stvarno.
Iako nije imao reči da joj zahvali za ono što je učinila za njegovu porodicu, Adrian je odlučio da, umesto da se ponaša kao strog poslodavac, otvori svoje srce. Obećao je sebi i svojoj deci da neće više biti samo čovek sa gomilom novca, već će postati otac koji je prisutan, koji se brine i voli. I Rosa nije bila samo sobarica više. Postala je deo njihove porodice.
Sutradan, Adrian je otišao do Rosinih vrata i tiho je pozvao. Kada je otvorila, on je rekao da više nije samo osoba koja plaća njenu platu. Rosa nije bila samo neko ko održava dom, ona je bila osoba koja je svojim ljubaznim gestama i brigom pružila porodici ono što ona nije mogla sama da pronađe. “Ti si više od toga,” rekao je Adrian. “Ti si osoba koja je donela toplinu u naš dom, i zaslužuješ da budeš deo ove porodice.”
Rosa je pocrvenela, ali nije mogla da zadrži suze koje su joj tekle niz lice. Osećala je ponos, ali i zahvalnost. Po prvi put u svom životu, neko je prepoznao njenu vrednost, a ne samo njen posao. I Adrian, gledajući u decu koja su se smeštala na kauču, znao je da je pronašao ono što je najvažnije. Bogatstvo u životu nije u novcu i stvarima, već u ljubavi, pažnji i poštovanju koje pružaš onima koje voliš. I tog trenutka, on je shvatio da su njegove najveće investicije bile u ljude, a ne u stvari.
