Pomoći nekome ko je u nevolji bi trebalo da bude sasvim normalna reakcija svakoga čovjeka, međutim svjedoci smo da mnogi okreću glavu i ne žene da se petljaju u takve situacije.
Martin je stajao pored puta, umoran od rutine svakog dana, kad je iznenada začuo krike. Nisu dolazili od strane, već iz auta koji je bio parkiran nekoliko metara dalje. Bio je to zvuk očajanja, pun panike. Martin je podigao pogled i video čoveka u vozilu, koji je pokušavao da dođe do daha, ali nije uspevao. Lice mu je postajalo modro, dok je bespomoćno udarao po volanu, pokušavajući da proguta zrak, ali bez uspeha.
Njegovo srce je zakucalo brže. Nije bilo vremena za razmišljanje. Bez razmišljanja, uzeo je kamen i snažno razbio prozor na autu. Staklo je zveckalo i padalo, a Martin je otključao vrata i izvukao čoveka iz vozila. Uradio je to instinktivno, nije bilo mesta strahu ni dvoumljenju. Čovek je i dalje davao znakove da ne može da diše, dok mu je komad jabuke blokirao grlo. Martin je udarcima u leđa pokušavao da mu oslobodi disajne puteve, sve dok, nakon nekoliko trenutaka, komad jabuke nije izleteo iz usta. Čovek je počeo da diše punim plućima, da bi se kasnije uspravio, još uvek prepun šoka.
Dok je čovek, s očima punim suza, zahvaljivao Martinovoj brzoj reakciji, on je samo slegnuo ramenima. Nisam ovo radio zbog nagrade, pomislio je. Samo sam hteo da pomognem. I tako je otišao kući, sa težinom u srcu, ali ponosan na sebe. Nije znao da će taj trenutak zauvek promeniti njegov život.
- Sutradan, rano ujutro, sestra ga je probudila vrištanjem. Ispred njihove male kuće stajala je velika torba, pažljivo ostavljena na tlu. Martin i njegova majka su prišli oprezno, nesvesni šta mogu da očekuju. Torba je bila teška, a kada su je otvorili, unutra su pronašli nešto što su jedva mogli da veruju — hranu, novu odeću i kovertu sa čekovima.
Majka je podigla obrvu, ali kada je otvorila kovertu, stajala je zapanjena. Unutra je bio ček, suma koju nisu mogli ni da zamisle. Pored njega, pisalo je samo jedno ime – Silvester. Pored njega je stajala kratka poruka koja je duboko dirnula njihovu dušu: „Za dečaka koji mi je vratio život. Neka i tvoj život bude malo lakši. – Silvester.“
Martin nije mogao da veruje onome što je video. Njihova kuća, koja je godinama bila puna brige i nevolje, sada je odjednom postala mesto nade. Majka, koja je već godinama bila bolesna i koja je jedva imala dovoljno snage da se brine za njih, sada je imala priliku da se izleči. Računi koje su nosili sa sobom godinama bili su stavljeni po strani. S novcem koji su dobili, mogli su da plate dugove, da obezbede sebi pristojan život i, najvažnije, da odvedu njegovu majku kod lekara i započnu lečenje.
Počeli su sa osnovnim stvarima. Ubrzo je Martin video kako se njegov svet menja. Njegova majka je postepeno jačala, a njihova kuća više nije bila ruševina. Po prvi put, nakon dugo vremena, nije bilo straha od sutra. Majka mu se smešila, a Martin je osećao kako se u njemu budi nova snaga, nova nada. Bilo je to kao neko novo poglavlje, prepun nade i mogućnosti koje su bile toliko blizu, a ipak su bile nedostižne do tog trenutka.
Silvester je dolazio da ih poseti. Donosio je Martinu bicikl, knjige, čak je ponudio da plati njegovo školovanje. „Pametan si momak,“ rekao mu je. „Nemoj da staneš ovde.“ Njegovi gestovi nisu dolazili sa sažaljenjem, već iz istinskog poštovanja prema Martinovoj hrabrosti. Pomogao je, ne iz dužnosti, već iz želje da podstakne Martina da nastavi da raste.
Meseci su prolazili, a Martin je sve bolje učio. Počeo je da veruje da nije sve samo u borbi i preživljavanju. U njegovom životu su sada postojale mogućnosti koje su mu bile nepoznate. Majka mu je bila sve zdravija, a njihova kuća je ponovo bila mesto u kojem su mogli da sanjaju o boljoj budućnosti. No, Martin nije zaboravio onaj dan, trenutak kada je sve počelo — dan kada je spasio život nepoznatom čoveku, iako nije očekivao ništa zauzvrat.
Jednog popodneva, Martin je seo na prag svoje kuće, gledajući zalazak sunca, razmišljajući o svemu što se desilo. Setio se dana kada je razbio prozor automobila, dan kada je spasio Silvesterov život, i kako mu je ta mala akcija donela mnogo više nego što je ikada mogao da zamisli. Sada, dok je sedeo na tom prag, znao je da je njegov život zauvek promenjen. Nije samo pomogao nekome u nevolji — pomogao je i sebi da shvati pravu vrednost života i svega što je stvarao.
