Ponekad djeca kada odrastu potpuno zaborave sa koliko su ih ljubavi i požrtvovanosti odgajali njihovi roditelji i postanu zli i bezobrzni prema onima koji su ih donijeli na svijet.
Margaret Voker je sedamdesetšestogodišnja žena koja je ceo svoj život posvetila porodici. Godinama je bila posvećena svojoj deci, svom mužu Henri-ju, i kući koja je bila njen dom. Međutim, u jednom trenutku, sve se promenilo. Život joj je iznenada postao prepun tišine i nesigurnosti. Počelo je tog dana kada je njen sin, Brajan, stajao na tremu, sa rukama prekriženim, hladnim očima njegove žene Lise, govoreći joj da se mora preseliti u dom za stare. Bilo je to poput udarca u srce. Nema suza, samo tišina.
Margaret je dugo vremena bila onaj tihi stub porodice. Nikada nije tražila mnogo, zadovoljila se onim što je imala, čak i kada je život donosio teške udarce. Niko nije primetio šta je sve radila iza zatvorenih vrata. Niko nije znao da je Henri, njen pokojni muž, ulagao novac u malu kompaniju za kompjuterske delove još 1983. godine. Svi su mislili da su ti potezi nespretni, ali ona je imala viziju. Kroz godine je strpljivo čuvala te akcije. Čuvala ih je ne samo zbog sigurnosti, već i zbog toga što je verovala da će nešto dobro doći iz toga jednog dana.
Kada je kompanija s kojom je Henri radio postala deo tehnološkog giganta, ona je znala da je trenutak da proda deo akcija. Učinjeno je tiho, bez pompe, kao što je Margaret uvek činila. Novac je sakupila i stavila u banku, u savršenoj tišini. 1,5 milion dolara, dovoljno da stvori sigurnost, dovoljno da sebi pruži život o kojem je oduvek maštala, ali nikada nije imala hrabrosti da traži.
- Kada je Brajan došao do nje, rekao joj je da mora da ide. Izbacila je stvari iz kuće i bez reči napustila dom koji je celog života gradila. Odjednom, ostala je sama, napustila je svoju decu i dom, a ona nije imala nikakvo drugo mesto na koje je mogla da ide. Po prvi put u životu, nije morala da se brine o ničemu osim o tome šta želi. Bez suza, bez bježanja, jednostavno je otišla, zgrabila svoju sreću. Seli se u dom za stare, daleko od svega što je poznavala. No, nije to bilo sve.
U tom domu za stare, upoznala je Islu, mladu volonterku koja je dolazila svakodnevno da je poseti. Isla je bila vesela, puna života i optimizma. Svakodnevno je dolazila, donosila kolače i pričala sa Margaret kao sa prijateljicom, ne kao sa staricom. Margaret se osećala voljeno na način na koji to nije osećala od svoje vlastite porodice. Jednog popodneva, Isla je primetila kako Margaret gleda mapu na zidu i upitala je: „Niste nikada putovali?“
Margaret je odgovorila tiho: „Želela sam otići u Grčku, ali život mi je stao na put.“ Isla je nasmešeno odgovorila: „Nije kasno, možeš to uraditi sada.“ I te reči su bile dovoljne da Margaret donese životnu odluku. Iskoristila je poslednju priliku da sebi pruži život o kojem je oduvek maštala. Tog večeri, otvorila je svoj kofer, izvadila stare papire i izvod sa banke. Novac je bio dovoljno za jedan novi početak.
Narednog jutra, Margaret je povukla deo sredstava, rezervisala kartu i planirala da po prvi put u životu ode negde gde nije bila vezana za prošlost. Atina je bila njen cilj. U trenutku kad je odlučila da ne ostane u prošlom životu, nije mogla ni zamisliti da će se sve promeniti.
Dok je ona planirala svoj novi život, Brajan je postao nemiran. Počeo je da preispituje svoje odluke. Shvatio je da možda nisu bili u pravu što su je izbacili. Pokušao je da razmišlja o svemu što je učinio, i svaki put kad bi pomislio na Margaret, srce bi mu bilo teže. No, ni on nije znao da postoji još jedan neotkriven deo njene prošlosti.
Kada je Brajan slučajno otkrio sef u banci, nije mogao da veruje u ono što je našao. Ove akcije, ove ogromne sume, neverovatno bogatstvo koje je skrila, sada su bile u njegovim rukama. I taj trenutak ga je šokirao. U tom trenutku, shvatio je da su napravili veliku grešku. Odjednom je shvatio da su godinama zanemarivali ženu koja im je dala sve. Nikada nije tražila ništa, bila je uvek tu, verna i štedljiva, a sada su je izgubili. Uplašen i šokiran, požurio je nazad da je pozove i da se pokaje. Međutim, kada je stigao do njenog doma, ona nije bila tu. Ona je bila daleko. I ona je znala bolje.
U tom trenutku, Margaret je bila u avionu, na putu za Atinu. Nije joj trebalo mnogo da shvati da se život ne meri uspehom, već odgovornošću i hrabrošću da se učini nešto za sebe. I dok je Brajan bio zbunjen i pun kajanja, Margaret je sedela u avionu, nasmejana i slobodna, znajući da je život sada njen.Svi su znali da je ona napravila svoj novi početak, jer je život zapravo mogućnost, ali samo ako se hrabro i svesno krene ka njemu.
