Mnogi od nas na groblje nose svijeće, cvijeće i razne druge stvari, ali bismo se iznenadili kad bismo čuli šta koja vjera dozvoljava i šta ne dozvoljava da se nosi.
Zadušnice su posebni dani u srpskoj tradiciji koji služe kao dan kada se odaje počast preminulim članovima porodice i prijateljima. Ovaj dan ima duboko duhovno značenje jer je posvećen molitvama za dušu pokojnika i sećanju na njihove živote. Iako je zadušnice prvenstveno duhovni trenutak, kroz godine su se razvili različiti običaji vezani za ovaj praznik, a mnogi vernici posećuju grobove svojih voljenih i donose različite darove kao znak poštovanja.
Uz sveće i cveće, ljudi često donose i hranu i piće, no crkva ističe da takvi običaji nisu u skladu sa suštinom pravoslavnog pomena. Prekomerno unošenje hrane na groblje, naročito postavljanje trpeza na grobovima, postalo je prisutno u mnogim krajevima Srbije, ali crkva upozorava da preterivanje u tim običajima može pomutiti duhovnu dimenziju pomena.
Osnovna hrišćanska dužnost na zadušnicama jeste molitva za dušu preminulog, a ne prekomerno konzumiranje hrane i pića. Iako je uobičajeno doneti nešto hrane u znak poštovanja, crkva se protivi tome da se zadušnice pretvore u gozbu, jer takav pristup može skrenuti pažnju sa pravog značenja ovog dana. Pravoslavno učenje predviđa da se tokom sahrane, kao i tokom pomena, donosi specifična hrana sa simboličkim značenjem.
Pšenica, obarena i zaslađena medom, poznata kao koljivo, jedan je od ključnih elemenata jer simbolizuje novi život koji se ponovo rađa, baš kao što pšenica, iako posađena u zemlju, raste i razvija se. Uz pšenicu se često donosi i vino, a sve to predstavlja veru u večni život i spasenje. Takođe, donosi se hleb koji se lomi i daje prisutnima uz molitve za pokojnika, dok med, koji se koristi za prelivanje hleba, podseća na slast večnog života.
Iako je u nekim krajevima postao običaj doneti hranu i piće na groblje, crkva naglašava da bi trebalo razdvojiti ono što je duhovno od onog što nije povezano sa molitvom i sećanjem na pokojnika. Hrana i piće ne bi trebalo da budu centralni deo pomena, jer se često dešava da tokom pomena ljudi donesu previše hrane, a umesto tihih molitvi i sećanja na pokojnika, razgovori skrenu na banalne teme, pa čak i na prepirke.
- To može potpuno uništiti duhovnu vrednost koju zadušnice treba da imaju. Preterivanje u običajima, posebno što se tiče trpeza i gozbi, smatra se neprikladnim jer to skreće pažnju sa istinske suštine dana.
Kritike crkve na ovaj fenomen nisu neosnovane. Prekomerno stavljanje fokusa na hranu i piće može značiti da je duhovni aspekt zadušnica zanemaren, te se dan sećanja na pokojne pretvara u dan zabave i uživanja u hrani i alkoholu, što je u kontrastu sa pravim učenjem crkve. Zadušnice treba da budu dan kada se porodica i prijatelji okupljaju u tišini i molitvi, kako bi se setili života onih koji nisu među njima. Zamišljene kao vreme kada se u poštovanju i tišini prisećamo preminulih, zadušnice ne treba da postanu prilika za prekomerno konzumiranje hrane i pića.
Kada neko od bliskih preminulog, bilo da se radi o članu porodice ili prijatelju, doživi tragediju gubitka, vrlo je važno obratiti se duhovniku za savet kako postupiti u skladu sa verom. On može da pomogne porodici da pravilno obeleži pomen, naglašavajući značaj molitve, skromnosti i poštovanja. Iako ljudi često žele da obeleže dan u sećanju dostojno, to treba da bude u skladu sa osnovnim pravima vere, a ne preterivanjem u spoljnim obredima koji mogu izbledeti duhovnu vrednost dana.
Zadušnice treba da ostanu dan molitve, poštovanja i dostojanstva. Bez obzira na običaje koji se razvijaju tokom vremena, važno je da se suština ovog dana sačuva, jer samo na taj način zadušnice zaista mogu biti dan sećanja na one koji su nas napustili, uz molitve koje im pružaju mir u večnom životu.
