Bio je najbolji strijelac u kategoriji petlića, juniorima i omladincima, a bio je i osvajač evropske Zlatne kopačke. On je fudbaler sa izuzetnim talentom. Sa 18 godina bio je fudbalski vanzemaljac. Mogao je da bude veći od Piksija i Pančeva i mnogih drugih, ali…nije sve u talentu, ima mnogo posla. On preživljava isključivo od talenta. Sa 25 godina imao je svijet u svojim rukama, ali je rekao da ne može podnijeti teret slave. Možda je njegova životna priča najbolje opisana ovim riječima: “Ono što sam mogao učiniti ostaje vječno žaljenje…” Donosimo vam nevjerovatnu životnu priču Petra Puače. Vratimo se zajedno u detinjstvo: – Prvo čega se sećam u životu je lopta, ta obična lopta. Dao mi ga je moj ujak Blanco iz Sarajeva. Sjećam se da sam s njom odlazio u park i igrao fudbal sa djecom. Kada sam bio klinac važilo je ovo pravilo: imaš loptu u kući, moraš je izvaditi da bi svi mogli da igraju – rekao je Puaka za Kurir.
Bolni detalji početka: – Odrastao sam bez oca, odgajala me majka Radha, kojoj dugujem sve. Mama je iz Like. Moj otac je Crnogorac i prezivao se Matijašević, od kada nas je ostavio moja majka i ja se prezivamo Puača. Njena devojka. Otac nas je napustio kad sam imao dva mjeseca, u svojih pedeset godina nikada ga nisam vidio niti na fotografiji, ali ne kajem se. Moja majka je trgovački putnik i često putuje. Većinu vremena sam bio sam, ali mislim da sam zbog toga vrlo brzo rastao. Imao sam punu podršku svoje majke, ali nije mogla mnogo da mi pomogne. Nije mogla da daje golove za mene. Ali nikada nije rekla: “Sine, završi školu”, ili: “Ugrizi loptu”, uvek me je podržavala i govorila mi da sledim svoje snove.
