U Prizrenu većina Srba radi za crkvu, a samo jedan Srbin radi u opštini kao službenik zadužen za srpske poslove u opštini. Sigurnost i posao najčešće su objašnjenja roditelja koji žive u gradu Bistrici kao razlog zašto se njihova djeca nisu vratila, ali je i tu napravljen napredak. “Prije otprilike godinu dana sam došao ovdje u nadi da ću naći posao i našao sam ga kod prijatelja – popravak motora. Radio sam kod njega za novac jer nije bilo boljeg posla na Brezovici. Htio sam naći posao ovdje i to sam uradio Radio sam i nisam imao problema, sve je bilo sasvim normalno. Uvek se radilo i motori su popravljani”, rekao je Srbin. Svi u zajednici u kojoj je radio brzo su ga zavoljeli i dobro prihvatili. Turci, Golani, svi narodi, ja sam jedini koji želi da svi budemo cjeloviti. Nema problema”, rekao je.
Osim osnovnog rečnika, govori samo malo albanski, ali ga to ne sprečava da komunicira sa mušterijama i komšijama. “Nije problem uopšte, pričaju mi malo albanski, nekad neko razume bosanski, srpski. Većina njih neki znaju da sam Srpkinja i niko mi nije rekao da nije rekao ‘zašto si ovde’ , nisam čuo za to.” Iako je kao dete živeo u prizrenskoj Potkaljaji, naselju sa uskim ulicama i najnepristupačnijim delom grada, voleo je motocikle koje je potom naučio da popravlja.
“Popravljao sam, preuređivao, stalno sam se igrao sa motorima. Ušao sam u radionicu jednog Albanca i pozvao me je. Rekao mi je da dođem ako želim da radim. Naučio sam dosta o motorima”, objašnjava on. , kada sam ranije dolazio ovde, prvo sam se uplašio jer sam Srbin i mlađe generacije. Ali kada sam došao, to je bila sasvim druga priča, nije bilo ono što su ljudi govorili, što se prikazivalo. Srbi mogu da dođu ovde, prošetaju gradom i ostanu ako žele. Da neko kaže da je ovaj čovek Srbin, niko ga ne bi čudno pogledao. Rekli bi mu da priča i sjedne. Većina mojih poznanika je iznenađena, ne razumeju kako ja mogu da živim ovde. Prvo pitanje je bilo: “Imate problem. Rekao sam, nemam problem, ljudi dolaze i gledaju”, rekao je.
