Svi smo mi u životu doživjeli neku traumu koja je na nama ostavila traga iako toga možda nismo ni svjesni. Neke od njih vuku korijene iz našeg djetinjstva.
Mnoge vrste trauma koje ljudi doživljavaju ostavljaju jasne fizičke ožiljke i lako su prepoznatljive. Međutim, postoji jedna trauma koja je često zanemarena i koja ne ostavlja nikakve vidljive tragove na telu, ali ostavlja duboke rane na duši. To je emocionalno zanemarivanje u detinjstvu. Iako mnogi roditelji ne shvataju ozbiljnost ovog problema, emocionalno zanemarivanje može imati dugoročne posledice na emocionalno i mentalno zdravlje odraslih osoba.
Roditelji koji pružaju osnovne fizičke potrebe svojoj deci—kao što su hrana, odjeća, i obrazovanje—mogu smatrati da su učinili dovoljno za svoju decu. Međutim, to što nisu bili prisutni emotivno, nisu prepoznali i validirali osećanja svoje dece, ostavilo je duboke rane. Odrasli koji su doživeli emocionalno zanemarivanje tokom svog odrastanja često ne mogu ni prepoznati šta nije u redu sa njihovim životima jer nisu doživeli fizičko nasilje ili druge oblike ozbiljnog zlostavljanja. Ali unutrašnja bol koju osećaju i nemoć da prepoznaju i izraze svoja osećanja često je znak dubokih emocionalnih rana.
Deca koja odrastaju u okruženju u kojem se njihova osećanja ignorišu često postaju odrasli koji ne prepoznaju vrednost svojih emocija. U tom okruženju, deca uče da nisu važna, da njihovi osećaji nisu značajni. Kao rezultat toga, odrastaju osećajući se kao da nešto nedostaje u njihovom životu, iako spolja sve izgleda u redu. Taj unutrašnji osećaj praznine postaje nešto što teško objašnjavaju, a ni oni sami ne mogu da shvate zbog čega osećaju ovu konstantnu tugu ili nesigurnost.
- Jedan od prvih simptoma emocionalnog zanemarivanja je osećaj praznine koji je teško objasniti. Taj osećaj nije jednostavna tuga niti prolazna dosada, već duboki osećaj kao da nešto u životu nedostaje, kao da ne možemo povezati sve delove svog života. Takvi ljudi često opisuju tu prazninu kao “rupu u stomaku” ili “težinu u srcu”. Ovaj osećaj nestaje i vraća se, ali uvek ostavlja utisak da život nije potpun, da nešto bitno nije u redu, ali ni oni sami ne znaju tačno šta je to.
Osim toga, mnogi od njih razvijaju strah od potrebe za drugim ljudima. Iako je normalno tražiti podršku od prijatelja, partnera ili članova porodice, ljudi koji su odrasli u okruženju emocionalnog zanemarivanja često se boje da traže pomoć, jer su u detinjstvu naučili da njihovi osećaji i potrebe nisu važni. Biti zavistan od drugih za pomoć postaje izvor stresa, jer imaju duboki strah da će biti odbijeni ili smatraju da njihova potreba nije opravdana.
Takođe, često se javlja i iskrivljena percepcija o sebi. Odrasli ljudi koji su doživeli emocionalno zanemarivanje tokom odrastanja imaju poteškoća u prepoznavanju svojih snaga, vrednosti i ciljeva. Oni ne znaju šta žele od života, jer nikada nisu naučili da prepoznaju i izražavaju svoje želje. Za njih, nedostatak emotivne validacije tokom detinjstva može dovesti do toga da u odrasloj dobi osećaju zbunjenost, nesigurnost, pa čak i sumnju u vlastite sposobnosti. Oni često sumnjaju u sebe, traže potvrdu od drugih i boje se da donesu bilo kakve važne odluke u životu.
Još jedan od znakova emocionalnog zanemarivanja je nesposobnost da se izraze vlastiti osećaji. Odrasli koji su odrasli bez emocionalne podrške imaju problema u komunikaciji o tome što osećaju. Često odgovaraju na pitanja o tome kako se osećaju jednostavnim “dobro sam”, dok u stvarnosti osećaju tugu, anksioznost ili ljutnju. To nije gluma, već posledica naučenog obrasca iz detinjstva u kojem su naučili da potiskuju svoje emocije, smatrajući ih nevažnim. Odrasli ljudi koji su doživeli emocionalno zanemarivanje ne znaju ni šta zaista osećaju, zbog čega se često osećaju zbunjeno i udaljeno od drugih ljudi. Ovaj nedostatak sposobnosti izražavanja osećanja stvara prepreke za izgradnju iskrenih i bliskih odnosa sa drugima.
Roditelji koji su emocionalno zanemarivali svoju decu to nisu radili iz zle namere. Mnogi od njih nisu ni znali kako da budu emotivno prisutni, jer su i sami odrasli u porodicama koje nisu prepoznavale ili validirale emocije. Deca koja odraste u takvom okruženju nisu naučila da prepoznaju i obrade svoje emocije na zdrav način, te stoga ne mogu preneti te veštine u odrasli život. Kroz život se prenosi obrazac ponašanja u kojem osećanja nisu važna i u kojem je emocionalna distanca često nesvesno usmerena.
Iako posledice emocionalnog zanemarivanja mogu biti duboke, važno je razumeti da je moguće izlečiti se od tih trauma. Prvi korak je prepoznavanje problema i shvatanje da osećaj nesigurnosti, sramote i unutrašnje praznine nije rezultat lične slabosti, već posledica iskustava iz detinjstva. Psihoterapija, meditacija, vođenje dnevnika, kao i rad na samosuosjećanju mogu pomoći osobi da ponovo uspostavi zdravu vezu sa sobom, da nauči kako da prepozna, imenuje i izrazi svoje emocije.
Emocionalno zanemarivanje ostavlja trajne posledice, ali ti efekti nisu nepopravljivi. Učenje da volimo sebe, da razumemo vlastite emocije i da ih slobodno izražavamo postavlja temelje za zdraviji život i odnose sa drugim ljudima. Ova vrsta iscjeljenja zahteva vreme i trud, ali kada osoba shvati da je doživela emocionalno zanemarivanje, otvara se put za ozbiljnu promenu. Naučiti voljeti sebe i dati sebi dozvolu da osećamo sve što osećamo je ključ za izlazak iz okova prošlih iskustava.
